UPUTSTVO ZA LEK
Proizvođač: GALENIKA a.d.
Adresa: Batajnički drum b.b., 11 080 Beograd
Podnosilac zahteva: GALENIKA a.d.
Adresa: Batajnički drum b.b., 11 080 Beograd
Uputstvo sačuvajte. Može biti potrebno da ga ponovo pročitate.
Ako imate dodatnih pitanja obratite se svom lekaru ili farmaceutu.
Ovaj lek propisan je Vama i ne smete ga davati drugima. Može da im škodi, čak i kada imaju iste znake bolesti kao i Vi.
Ukoliko neko neželjeno dejstvo postane ozbiljno ili primetite neko neželjeno dejstvo koje nije navedeno u ovom uputstvu, molimo Vas da o tome obavestite svog lekara ili farmaceuta
Šta je lek Amikacin i čemu je namenjen
Šta treba da znate pre nego što uzmete lek Amikacin
Kako se upotrebljava lek Amikacin
Moguća neželjena dejstva
Kako čuvati lek Amikacin
Dodatne informacije
Lek Amikacin je antibiotik i pripada grupi lekova, koji se nazivaju aminoglikozidi.
Lek Amikacin se koristi za lečenje ozbiljnih infekcija, izazvanih određenom vrstom bakterija. Svaka ampula od 2 mL sadrži 100 mg, odnosno 500 mg aktivne supstance amikacin.
Ukoliko ste alergični na amikacin ili bilo koji sastojak leka, ili na druge aminoglikozidne antibiotike i druge antibiotike.
Ukoliko imate miasteniju gravis (bolest koja dovodi do mišićne slabosti).
Ukoliko niste sigurni da li se nešto od gore navedenog odnosi na Vas, posavetujte se sa lekarom pre primene leka Amikacin.
Pre primene ovog leka posavetujte se sa lekarom:
Ukoliko imate neko oboljenje bubrega.
Ukoliko imate neko oboljenje mišića, kao što je Parkinsonova bolest.
Ukoliko ste alergični na sulfite, a naročito ako istovremeno imate i astmu. Neophodan je oprez:
Ukoliko imate oboljenje bubrega ili probleme sa sluhom,
Ukoliko ste starijeg životnog doba,
Ukoliko ste dehidrirani (potrebno je obezbediti dobru hidraciju u toku lečenja ovim lekom).
Kažite svom lekaru ako uzimate ili ste donedavno uzimali neki drugi lek, uključujući i one koji se nabavljaju bez lekarskog recepta, a naročito sledeće:
Diuretike, npr. furosemid (tablete za izbacivanje tečnosti ili injekcije),
Antibiotike slične penicilinu, kao što su cefalosporini,
Miorelaksanse (lekove koji sa koriste u anesteziji za opuštanje mišića),
Bifosfonate (koriste se za lečenje osteoporoze),
Preparate platine,
Tiamin (vitamin B1), jer se gubi aktivnost ovog vitamina,
Bilo koje druge lekove koji mogu oštetiti funkciju bubrega ili sluh,
Anestetike (ukoliko ste nedavno bili pod dejstvom anestezije).
Indometacin (antiinflamatorni lek) može povećati količinu resorbovanog leka Amikacin kod novorođenčadi. Ne smete primiti injekciju leka Amikacin u stomak, ukoliko ste još uvek pod dejstvom anestezije ili
miorelaksantnih lekova (npr. posle hirurškog zahvata), jer može doći do problema sa disanjem.
Kod dece se ne preporučuje primena injekcija leka Amikacin u stomak.
Nije primenljivo.
Ukoliko ste trudni, mislite da ste trudni ili dojite, posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom pre primene leka Amikacin.
Ukoliko se osećate loše, ili se kod Vas javi bilo koje od neželjenih dejstava leka, nemojte upravljati motornim vozilom ili rukovati mašinama.
Lek Amikacin sadrži pomoćnu supstancu natrijum-metabisulfit, koja retko može uzrokovati tešku alergijsku reakciju i bronhospazam (grčenje mišića u glavnim disajnim putevima).
Svaka doza (2 mL) leka Amikacin 100 mg/2 mL sadrži približno 3,08 mg natrijuma po dozi, a leka Amikacin 500 mg/2 mL sadrži približno 14,96 mg natrijuma po dozi.
Savetuje se oprez prilikom primene kod pacijenata koji su na dijeti u kojoj se kontroliše unos natrijuma.
Lek Amikacin se primenjuje u obliku injekcije u mišić ili venu, a povremeno se može primeniti i u abdomen. Pre terapije je potrebno izmeriti telesnu masu pacijenta, da bi se mogla izračunati pravilna doza leka. Lečenje obično traje 7 do 10 dana. Ukupna dnevna doza leka, primenjena na bilo koji način, ne treba da prevazilazi 15-20 mg/kg/dan.
kao jedna dnevna doza, ili podeljena u dve jednake doze, koje se primenjuju dva puta dnevno. Novorođenčad: početna doza je 10 mg/kg, a nakon toga se primenjuje 7,5 mg/kg dva puta dnevno. Nedonoščad: preporučena doza je 7,5 mg/kg, dva puta dnevno.
„Oštećena funkcija bubrega“).
Kod određenih infekcija, doza leka se može povećati.
U toku lečenja lekom Amikacin biće potrebno povremeno vršiti testove funkcije bubrega i sluha, kao i analizu krvi da bi se odredila količina primljenog amikacina.
Posle 1-2 dana lečenja bi trebalo da dođe do poboljšanja osnovnog oboljenja. Ukoliko nema poboljšanja nakon 3-5 dana lečenja, obratite se svom lekaru.
Injekciju leka Amikacin će Vam dati kvalifikovani zdravstveni radnik (lekar ili medicinska sestra), koji će odrediti pravilnu dozu leka za Vas. U retkim slučajevima se može desiti da primite veću količinu leka nego što je potrebno. U tom slučaju, Vaš lekar će preduzeti sve mere da ostrani višak leka Amikacin iz vaše krvi, da ne bi došlo do razvoja prevelikog broja neželjenih dejstava.
Nije primenljivo.
Nije primenljivo.
Kao i drugi lekovi, lek Amikacin može imati neželjena dejstva, iako se ona ne moraju ispoljiti kod svih. Mogu se javiti sledeća neželjena dejstva:
Zujanje u ušima
Vrtoglavica
Anemija
Promene u boji kože ili modrice
Gluvoća
Osip na koži, svrab
Groznica
Glavobolja
Osećaj bockanja i mravinjanja, trnjenje
Podrhtavanje i grčenje mišića
Mučnina i povraćanje
Poremećaj funkcije bubrega, uključujući smanjeno izlučivanje mokraće
Smanjenje koncentracije magnezijuma
Promene u broju crvenih i belih krvnih zrnaca, što se može otkriti analizom krvi
Infekcije izazvane bakterijama otpornim na lečenje
Slabost mišića
Slepilo
Nizak krvni pritisak
Privremeni prekid disanja
Zviždanje u grudima, otežano disanje
Bol i otok u zglobovima.
U retkim slučajevima može biti neophodna primena injekcije leka Amikacin direktno u očnu jabučicu, što može dovesti do poremećaja vida.
Teška/iznenadna alergijska reakcija uključuje: osip, svrab ili pojavu koprivnjače na koži, oticanje lica, usana, jezika ili drugih delova tela, kratak dah, zviždanje u grudima ili otežano disanje.
Ukoliko neko neželjeno dejstvo postane ozbiljno ili primetite neko neželjeno dejstvo koje nije navedeno u ovom uputstvu, molimo Vas da o tome obavestite lekara.
3 godine.
Rok upotrebe ističe poslednjeg dana navedenog meseca.
Lek se ne sme koristiti posle isteka roka upotrebe označenog na pakovanju.
Čuvati u originalnom pakovanju, radi zaštite od svetlosti.
Lekove ne treba bacati u kanalizaciju, niti u kućni otpad. Pitajte svog farmaceuta kako da uklonite lekove koji Vam više nisu potrebni. Ove mere pomažu očuvanju životne sredine.
Neupotrebljeni lek se uništava u skladu sa važećim propisima.
Amikacin 100 mg/2 mL:
Sadržaj aktivne supstance:
2 mL rastvora za injekciju/infuziju sadrži 100 mg amikacina. Sadržaj pomoćnih supstanci:
natrijum-metabisulfit (E 223); natrijum-citrat; sumporna kiselina; voda za injekcije. Amikacin 500 mg/2 mL:
Sadržaj aktivne supstance:
mL rastvora za injekciju/infuziju sadrži 500 mg amikacina. Sadržaj pomoćnih supstanci:
natrijum-metabisulfit (E 223); natrijum-citrat; sumporna kiselina; voda za injekcije.
Amikacin 100 mg/2 mL i Amikacin 500 mg/2 mL:
Izgled:
Sterilan, bistar, bezbojan do svetložut injekcioni rastvor.
Pakovanje:
Unutrašnje pakovanje je ampula od 2 mL, izrađena od bezbojnog, neutralnog stakla I hidrolitičke grupe. Pet apmula je upakovano u tvrdi PVC blister.
Spoljnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 2 blistera (ukupno 10 ampula).
Nosilac dozvole za stavljanje leka u promet:
GALENIKA a.d., Batajnički drum b.b., 11 080 Beograd, Republika Srbija
Proizvođač:
GALENIKA a.d., Batajnički drum b.b., 11 080 Beograd, Republika Srbija
April 2013.
Lek se može upotrebljavati u zdravstvenoj ustanovi.
Amikacin 100 mg/2 mL: 515-01-6688-12-001 od 11.06.2013.
Amikacin 500 mg/2 mL: 515-01-6689-12-001 od 11.06.2013.
Amikacin je aminoglikozidni antibiotik koji deluje na širok spektar Gram-negativnih mikroorganizama, uključujući Pseudomonas spp., Escherichia coli, indol-pozitivne i indol-negativne Proteus spp, Klebsiella- Enterobacter-Serratia spp., Salmonella, Shigella, Acinetobacter, Citrobacter freundii i Providencia spp.
Mnogi sojevi ovih Gram-negativnih mikroorganizama rezistentnih na gentamicin i tobramicin, mogu pokazivati in vitro osetljivost na amikacin. Značajni Gram-pozitivni organizam koji je osetljiv na amikacin je Staphilococcus aureus, uključujući meticilin rezistentne sojeve. Amikacin pokazuje određenu aktivnost protiv ostalih Gram-pozitivnih mikroorganizama, uključujući neke sojeve Streptococcus pyogenes, Enterococcus i Diplococcus pneumoniae.
Amikacin je indikovan u kratkotrajnom lečenju ozbiljnih infekcija kada se sumnja na sojeve Gram-negativnih bakterija, uključujući Pseudomonas spp. Iako amikacin ne predstavlja lek izbora u terapiji infekcija uzrokovanih stafilokokama, u nekim situacijama može biti indikovan za lečenje poznatih ili suspektnih stafilokoknih infekcija. Ove situacije obuhvataju: započinjanje terapije ozbiljnih infekcija kada se sumnja da je uzročnik infekcije Gram-negativni mikroorganizam ili stafilokok, kad je pacijent alergičan na druge antibiotike, kao i u slučajevima kombinovane infekcije stafilokokama i Gram-negativnim mikrookrganizmima.
Terapija amikacinom se može započeti i pre dobijanja rezultata antibiograma, ukoliko postoji sumnja na infekciju Gram-negativnim mikroorganizmima. Hirurške procedure treba sprovoditi u slučajevima kada su indikovane.
Treba pratiti preporuke lokalnih smernica o pravilnoj upotrebi antibiotika.
Kod većine infekcija preporučuje se intramuskularna primena, ali kod životno ugrožavajućih infekcija ili u slučaju da intramuskularna primena nije moguća, može se primenjivati intravenski, kao spora bolus injekcija (2- 3 minuta) ili infuzija (0.25% tokom 30 minuta).
Intramuskularna i intravenska primena
Amikacin injekcije se mogu primenjivati inramuskularno ili intravenski.
Pri preporučenoj dozi osetljivi organizmi, uzročnici nekomplikovanih infekcija, bi trebalo da reaguju na terapiju tokom 24-48 sati. Ukoliko tokom 3-5 dana nema kliničkog odgovora, potrebno je razmotriti primenu alternativne terapije.
Pre terapije je potrebno izmeriti telesnu masu pacijenta, da bi se mogla izračunati pravilna doza leka.
Stanje bubrežne funkcije treba procenjivati merenjem koncentracije serumskog kreatinina ili na osnovu klirensa endogenog kreatinina. Određivanje koncentracije azotnih materija u krvi je mnogo manje pouzdan metod za procenu bubrežne funkcije. Bubrežnu funkciju treba kontrolisati periodično u toku terapije.
Kad god je moguće treba odrediti koncentraciju amikacina u krvi da bi se obezbedila dovoljna, ali ne i
prekomerna doza leka. Poželjno je meriti maksimalnu koncentraciju, kao i povremene oscilacije koncentracije leka tokom terapije. Treba izbegavati maksimalne koncentracije preko 35 mikrograma/mL (30-90 minuta nakon injekcije) i minimalne koncentracije leka iznad 10 mikrograma/mL (neposredno pre primene sledeće doze). Dozu leka treba prilagoditi, kao što je naznačeno. Kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom lek se može primeniti u jednoj dnevnoj dozi. U tom slučaju maksimalna koncentracija amikacina može da bude veća od 35 mikrograma/mL.
Uobičajeno trajanje terapije je 7 do 10 dana. Ukupna dnevna doza leka, primenjenog i intramuskularno i intravenski, ne treba da prelazi 15-20 mg/kg dnevno. U slučaju teških i komplikovanih infekcija, kada se razmatra nastavak terapije duže od 10 dana, treba ponovo proceniti primenu amikacina. Ukoliko se nastavi sa lečenjem, neophodno je pratiti funkciju bubrega, sluha i centra za ravnotežu kao i koncentraciju amikacina u serumu.
Ukoliko tokom 3-5 dana nema kliničkog odgovora, potrebno je prekinuti terapiju i ponovo uraditi antibiogram. Neuspeh terapije može da nastane zbog rezistencije mikroorganizama ili zbog prisustva apscesa koji zahtevaju hiruršku drenažu.
Novorođenčad: početna udarna doza je 10 mg/kg, a nakon toga se primenjuje 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti poglavlja Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Farmakokinetički podaci u Sažetku karakteristika leka).
Nedonoščad: preporučena doza je 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti poglavlja Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Farmakokinetički podaci u Sažetku karakteristika leka).
Kod odraslih, rastvor za infuziju se primenjuje tokom 30 do 60 minuta.
Kod pedijatrijskih pacijenata količina korišćenog rastvarača zavisi od količine amikacina tolerisanog od strane pacijenta. Rastvor treba primeniti u obliku infuzije tokom 30 do 60 min. Infuziju kod dece treba davati tokom 1 do 2 sata.
Stariji pacijenti
Amikacin se izlučuje putem bubrega. Kada god je moguće, potrebno je proceniti funkciju bubrega i prilagoditi dozu na način koji je opisan ispod (Oštećena funkcija bubrega).
Infekcije opasne po život i/ili one koje uzrokuje Pseudomonas
Doza za odrasle se može povećati na 500 mg svakih 8 sati, ali ne sme preći 1,5 g dnevno, niti se sme davati duže od 10 dana. Maksimalna doza za odrasle od 15 g se ne sme prekoračiti.
Infekcije urinarnog trakta (osim Pseudomonas infekcija)
7,5 mg/kg dnevno podeljeno u dve jednake doze (što je ekvivalentno 250 mg dva puta dnevno kod odraslih). Budući da se aktivnost amikacina povećava sa povišenjem pH, naknadno se mogu dati lekovi za alkalizaciju urina.
Oštećena funkcija bubrega
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (što se manifestuje klirensom kreatinina < 50 mL/min) nije poželjna primena ukupne preporučene doze amikacina u obliku jedne dnevne doze, jer pacijenti mogu biti produženo izloženi visokim oscilacijama koncentracije leka. Videti dole prilagođavanje doze kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega.
Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega koji lek primaju u dve ili tri podeljene dnevne doze, potrebno je pratiti koncentraciju amikacina u serumu, kad god je to moguće. Kod ovih pacijenata dozu treba prilagoditi na taj način što se smanjuje doza leka (koja se primenjuju u preporučenim intervalima) ili se produžavaju intervali između preporučenih doza.
Obe metode prilagođavanja doza se baziraju na klirensu kreatinina ili vrednostima serumskog kreatinina, s obzirom da su ovi parametri u korelaciji sa poluvremenom eliminacije aminoglikozida kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega. Prilagođeni dozni režim je potrebno pažljivo kontrolisati na osnovu kliničkih i laboratorijskih parametara, i ukoliko je neophodno ponovo uskladiti dozu, uključujući i prilagođavanje u toku dijalize.
Primena preporučenih doza u produženim intervalima:
Ukoliko nije moguće odrediti klirens kreatinina, a stanje pacijenta je stabilno, onda se dozni interval u satima za preporučenu dozu (ona koja bi se primenila kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, tj. 7,5 mg/kg, dva puta dnevno), može izračunati množenjem vrednosti serumskog kreatinina (mg/100 mL) sa 9; npr. ako je vrednost serumskog kreatinina 2 mg/100 mL, onda se preporučena pojedinačna doza (7,5 mg/kg) primenjuje svakih 18 sati.
Koncentracija serumskog kreatinina (mg/100 mL)
Interval između doza (7,5 mg/kg, IM) amikacina (sati)
1,5 13,5
2,0 18,0
2,5 22,5
3,0 27,0
3,5 x 9 = 31,5
4,0 36,0
4,5 40,5
5,0 45,0
5,5 49,5
6,0 54,0
Smanjenje doze pri primeni u preporučenim intervalima
Doza leka se mora smanjiti, ukoliko je poželjna primena injekcija amikacina u preporučenim doznim intervalima, a bubrežna funkcija je oštećena. Kod ovih pacijenata je potrebno meriti koncentraciju serumskog amikacina, da bi se obezbedila pravilna primena i izbegla prekomerna koncentracija leka u plazmi. Ukoliko metode za određivanje koncentracije amikacina u plazmi nisu dostupne, a stanje pacijenta je stabilno, onda se za određivanje adekvatne doza leka, mogu koristiti serumski kreatinin i klirens kreatinina kao pouzdani parametri stepena oštećenja bubrežne funkcije.
Terapiju treba započeti primenom udarne doze od 7,5 mg/kg. Ova inicijalna doza je ista ona koja se preporučuje kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, kao što je opisano iznad.
Da bi se odredila doza održavanja, koja se primenjuje na svakih 12 sati, udarnu dozu treba smanjiti proporcionalno smanjenju klirensa kreatinina pacijenta:
Doza održavanja na svakih 12 sati: utvrđeni klirens kreatinina (mL/mi n) x izračunata udarna doza (mg)
normalni klirens kreatinina (mL/min)
Doza održavanja, primenjena na 12 sati, grubo se može odrediti na taj način što se normalna preporučena doza podeli sa vrednošću serumskog kreatinina. Ovaj način određivanja je moguć kod pacijenata kod kojih su poznate vrednosti serumskog kreatinina u stanju ravnoteže.
S obzirom da bubrežna funkcija može značajno da varira, koncentracija serumskog kreatinina se mora često meriti, a dozni režim se mora modifikovati, ukoliko je neophodno.
Intraperitonealna primena
Nakon eksplorativnog postupka kod utvrđenog peritonitisa ili nakon peritonealne kontaminacije nastale zbog izlivanja crevnog sadržaja za vreme operativnog zahvata, amikacin se može upotrebiti kao sredstvo za irigaciju nakon prestanka dejstva anestezije u koncentracijama od 0,25% (2,5 mg/mL). Ukoliko je potrebno sprovesti instilaciju kod odraslih, pojedinačna doza od 500 mg se rastvori u 20 mL sterilne destilovane vode i onda se može instilirati kroz polietilenski kateter sproveden u ranu kroz suturu. Ako je moguće, instilaciju treba odložiti do potpunog oporavka pacijenta od anestezije i lekova za miorelaksaciju.
Ostali načini primene
Amikacin se u koncentraciji od 0,25% ( 2,5 mg/mL) može koristiti i kao rastvor za ispiranje šupljina apscesa, pleuralne šupljine, peritoneuma i moždanih komora.
Miastenija gravis.
Preosetljivost na amikacin ili bilo koji sastojak leka.
Primena bilo kog aminoglikozida je kontraindikovana kod pacijenata sa istorijom preosetljivosti ili ozbiljnih toksičnih reakcija na aminoglikozide, jer postoji ukrštena preosetljivost na lekove iz iste grupe.
Neophodan je oprez kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom ili oštećenjem sluha i poremećajem ravnoteže. Pacijenti, koji parenteralno primaju aminoglikozide, moraju biti pod strogim kliničkim nadzorom zbog potencijalne ototoksičnosti i nefrotoksičnosti ovih lekova. Nije ustanovljena bezbednost primene ovog leka duža od 14 dana. Neophodne su mere opreza prilikom određivanja doze, kao i odgovarajuća hidratacija pacijenta.
Kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega ili smanjenom glomerularnom filtracijom, funkciju bubrega treba ispitati uobičajenim metodama pre početka lečenja, a zatim periodično tokom lečenja. Potrebno je smanjiti dnevne doze i/ili produžiti interval između doza u zavisnosti od koncentracije serumskog kreatinina, da bi se izbegla akumulacija preterano visokih vrednosti leka u krvi i smanjio rizik od ototoksičnosti. Redovno praćenje koncentracije leka u serumu, kao i bubrežne funkcije je naročito važno kod starijih pacijenata koji mogu imati smanjenu bubrežnu funkciju, a koja nije otkrivena rutinskim skrining testovima (npr. urea i serumski kreatinin).
Pre početka lečenja je potrebno uraditi audiogram i ponoviti ga u toku lečenja, ukoliko se očekuje da terapija traje 7 dana ili duže kod pacijenta sa oštećenjem bubrežne funkcije, ili 10 dana kod ostalih pacijenata. Lečenje treba prekinuti ukoliko se jave tinitus ili subjektivni gubitak sluha, ili ako kontrolni audiogrami ukažu na gubitak sluha za visoke frekvence.
Ukoliko se jave znaci poremećaja funkcije bubrega (albumin, cilindri, crvene ili bele krvne ćelije) potrebno je povećati hidrataciju i smanjiti dozu amikacina. Ovi nalazi obično nestaju po završetku lečenja. Ipak, ukoliko dođe do pojave azotemije ili progresivnog smanjenja diureze, lečenje treba prekinuti.
Neurotoksičnost, ispoljena u vidu vestibularne i/ili bilateralne ototoksičnosti, se može javiti kod pacijenta koji su lečeni aminoglikozidima. Rizik od pojave ototoksičnosti, izazvane aminoglikozidima, je veći kod pacijenata sa oštećenjem bubrežne funkcije, kod primene većih doza ili u toku produžene terapije. Obično se prvo javlja gubitak sluha za tonove visoke frekvence, a može se otkriti jedino audiometrijskim ispitivanjem. Može se javiti i vertigo, kao posledica vestibularnog oštećenja. Drugi znaci neurotoksičnosti uključuju osećaj trnjenja, mravinjanja, fascikulacije i konvulzije. Rizik od pojave ototoksičnosti se povećava sa stepenom izloženosti konstantno visokim maksimalnim i minimalnim terapijskim koncentracijama leka u serumu. Pacijenti, kod kojih dođe do pojave kohlearnog i vestibularnog oštećenja, ne moraju u toku lečenja imati simptome koji bi ih upozorili na oštećenje osmog kranijalnog nerva, već se nakon prekida lečenja može javiti totalni ili parcijalni ireverzibilni bilaterani gubitak sluha ili izražen vertigo. Ototoksičnost izazvana aminoglikozidima je obično ireverzibilna.
Upotreba amikacina kod pacijenata sa preosetljivošću na aminoglikozide ili kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega ili osmog kranijalnog nerva izazvanom prethodnim uzimanjem nefrotoksičnih i/ili ototoksičnih lekova kao što su streptomicin, dihidrostreptomicin, gentamicin, tobramicin, kanamicin, bekanamicin, neomicin, polimiksin B, kolistin, cefaloridin ili viomicin, može pojačati toksičnost, pa je potreban oprez.
Kod ovih pacijenata amikacin treba primeniti samo ukoliko, prema proceni lekara, terapijska korist premašuje potencijalne rizike.
Prijavljeni su slučajevi neuromuskularne blokade i respiratorne paralize nakon parenteralne primene, lokalne instilacije (npr. ortopedska i abdominalna irigacija ili lokalno lečenje empijema) kao i nakon oralne primene aminoglikozida. Treba uzeti u obzir mogućnost pojave respiratorne paralize kod pacijenata koji primaju aminoglikozide na bilo koji od opisanih načina, a naročito kod pacijenata koji istovremeno primaju anestetike, miorelaksanse, kao što su tubokurarin, sukcinilholin, dekametonijum; ili masivne transfuzije krvi antikoagulisane citratom. Ukoliko dođe do pojave neuromuskularne blokade, treba primeniti soli kalcijuma (neutrališu dejstvo aminoglikozida na razvoj respiratorne paralize), mada može biti neophodna i mehanička ventilacija. Neuromuskularna blokada i muskularna paraliza zapažena je kod laboratorijskih životinja kojima su primenjivane visoke doze amikacina.
Neophodan je oprez u toku primene aminoglikozida kod pacijenata sa muskularnim poremećajima, kao što su miastenija gravis i parkinsonizam. Ovi lekovi mogu pogoršati mišićnu slabost, zbog njihovog potencijalnog dejstva na neuromuskulanu spojnicu, koje je slično kurareu.
Aminoglikozidi su potencijalno nefrotoksični. Rizik od pojave nefrotoksičnosti je veći kod pacijenata sa oštećenjem bubrežne funkcije, kod primene većih doza ili u toku produžene terapije. Pacijente je potrebno dobro hidrirati, dok funkciju bubrega treba ispitati uobičajenim metodama pre početka lečenja, a zatim i svakodnevno tokom lečenja. Potrebno je smanjiti dozu, ukoliko se jave znaci poremećaja funkcije bubrega kao što su cilindri, eritrociti i leukociti u urinu, albuminurija, smanjenje klirensa kreatinina, smanjenje specifične gustine urina, povišenje azotnih materija u krvi i serumskog kreatinina, ili oligurija. Ukoliko dođe do pogoršanja azotemije ili progresivnog smanjenja diureze, lečenje treba prekinuti.
Stariji pacijenti mogu imati oslabljenu bubrežnu funkciju koja ne mora biti otkrivena na osnovu rezultata rutinskih skrining testova (npr. azotne materije i serumski kreatinin). U ovom slučaju je mnogo korisnije određivanje klirensa kreatinina. Redovno praćenje bubrežne funkcije je naročito važno kod starijih pacijenata tokom lečenja aminoglikozidima.
Funkciju bubrega i osmog kranijalnog nerva treba pažljivo pratiti, naročito kod pacijenata sa poznatim ili suspektnim oštećenjem bubrežne funkcije na početku lečenja. Ove mere opreza su neophodne i kod pacijenata koji na početku imaju normalnu bubrežnu funkciju, a kod kojih se tokom lečenja razviju znaci poremećaja funkcije bubrega. Kad god je moguće, treba odrediti koncentraciju amikacina u krvi, da bi se obezbedila adekvatna i izbegla prekomerna doza leka. Potrebna je biohemijska analiza urina, u cilju otkrivanja smanjene specifične gustine, povećanog izlučivanja proteina i prisustva ćelija ili cilindara u urinu. Povremeno treba izmeriti koncentraciju azotnih materija u krvi i serumskog kreatinina ili odrediti klirens kreatinina. Kad god je moguće, treba uraditi i niz audiograma kod pacijenata dovoljno starih za ovu vrstu analize, a naročito kod visokorizičnih pacijenata. Ukoliko dođe do pojave ototoksičnosti (ošamućenost, vrtoglavica, zujanje u ušima, bubnjanje u ušima i gubitak sluha) ili nefrotoksičnosti, lečenje treba prekinuti ili prilagoditi dozu.
Treba izbegavati istovremenu i/ili sekvencijalnu sistemsku, oralnu ili topikalnu primenu drugih neurotoksičnih ili nefrotoksičnih lekova, a posebno lekova kao što su bacitracin, cisplatin, amfotericin B, cefaloridin,
paromomicin, viomicin, polimiksin B, kolistin, vankomicin i drugi aminoglikozidi. Duboka starost i dehidratacija su dodatni faktori koji mogu povećati rizik od toksičnosti.
Amikacin rastvor za injekciju/infuziju sadrži natrijum-metabisulfit, sulfit koji može izazvati alergijske reakcije uključujući simptome anafilakse i životno ugrožavajuće ili manje ozbiljne astmatične epizode kod određenog broja osetljivih ljudi. Ukupna prevalenca preosetljivosti na sulfite u opštoj populaciji je povremena i verovatno niska. Preosetljivost na sulfite se češće viđa kod osoba sa astmom nego u opštoj populaciji.
Aminoglikozidi se brzo i skoro u potpunosti resorbuju nakon topikalne primene, osim sa sluznice mokraćne bešike, u toku hirurških intervencija. Prijavljeni su slučajevi ireverzibilne gluvoće, bubrežne insuficijencije i smrti usled neuromuskularne blokade nakon irigacije velikih i malih hirurških polja aminoglikozidima.
Kao i u slučaju primene drugih antibiotika, upotreba amikacina može dovesti do umnožavanja neosetljivih mikroorganizama. U tom slučaju je potrebno primeniti odgovarajuću terapiju.
Prijavljeni su slučajevi makularnih infarktacija koji mogu da dovedu do trajnog gubitka vida, nakon intravitrealne primene (primena injekcije u oko) amikacina.
Svaka doza (2 mL) leka Amikacin 100 mg/2 mL sadrži približno 0,13 mmol natrijuma (3,08 mg) a leka Amikacin 500 mg/2 mL sadrži približno 0,65 mmol natrijuma (14,96 mg). Uzeti u obzir kod bolesnika sa režimom ishrane koji podrazumeva redukovani unos natrijuma.
Aminoglikozide treba primnjivati sa oprezom kod nedonoščadi i novorođenčadi, zbog nezrelosti bubrega, što rezultira produženjem poluvremena eliminacije ovih lekova.
Intraperitonealna primena amikacina se ne preporučuje kod dece.
Treba izbegavati istovremenu sistemsku ili topikalnu primenu amikacina sa drugim potencijalnim ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima zbog mogućeg aditivnog dejstva. Povećana nefrotoksičnost je zabeležena nakon istovremene parenteralne primene aminoglikozida i cefalosporina. Istovremena primena cefalosporina može dovesti do prividno povećanih vrednosti serumskog kreatinina. Ukoliko konkomitantnu primenu nije moguće izbeći, neophodan je pažljiv nadzor pacijenta. Rizik od ototoksičnosti se povećava kada se amikacin upotrebljava istovremeno sa brzodelujućim diureticima, naročito kada se oni primenjuju intravenski. Diuretici mogu pojačati toksičnost aminoglikozida, na taj način što menjaju koncentraciju antibiotika u serumu i tkivima. U te diuretike spadaju furosemid i etakrinska kiselina, koja je sama po sebi ototoksična, tako da može doći do ireverzibilne gluvoće.
Intreperitonealna primena amikacina se ne preporučuje kod pacijenata koji su pod dejstvom anestetika ili miorelaksantnih lekova (etar, halotan, d-tubokurarin, sukcinilholin i dekametonijum), jer može doći do
neuromuskularne blokade i posledične respiratorne depresije. Indometacin može povećati koncentraciju amikacina kod novorođenčadi.
Kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije, može doći do smanjenja dejstva aminoglikozida, ukoliko se primenjuju istovremeno sa penicilinima.
U in vitro uslovima, mešanje aminoglikozida i beta laktamskih antibiotika (penicilini ili cefalosporini) može dovesti do značajne međusobne inaktivacije ovih lekova. Takođe, i u in vivo uslovima, može doći do smanjenja serumske aktivnosti, ukoliko se ovi lekovi primenjuju istovremeno, odvojenim putevima aplikacije. Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije. Inaktivacija se može nastaviti i u uzorcima telesnih tečnosti koji se prikupljaju za analizu, što dovodi do netačnih rezultata testa. Sa takvim uzorcima je potrebno adekvatno rukovati (ispitati odmah, zalediti ili tretirati sa beta laktamazama).
Ukoliko se aminoglikozidi primenjuju istovremeno sa bisfosfonatima, povećan je rizik od hipokalcijemije. Ukoliko se aminoglikozidi primenjuju istovremeno sa preparatima platine, postoji povećan rizik od
nefrotoksičnosti, a verovatno i od ototoksičnosti.
Tiamin (vitamin B1), primenjen istovremeno sa aminoglikozidima, može biti uništen reakcijom sa natrijum- metabisulfitom, koji se nalazi u sastavu leka.
Amikacin se primenjuje kod trudnica i novorođenčadi samo ukoliko je to neophodno i pod lekarskim nadzorom (videti poglavlje Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).
Postoje ograničeni podaci o upotrebi aminoglikozida u trudnoći. Aminoglikozidi mogu oštetiti fetus. Oni prolaze placentu, pa su zabeleženi slučajevi totalne, ireverzibilne, bilateralne kongenitalne gluvoće kod dece čije su majke primale streptomicin tokom trudnoće. Premda nema prijavljenih neželjenih efekata kod fetusa i novorođenčadi čije su majke primale druge aminoglikozide, ipak postoji rizik od oštećenja. U studijama reproduktivne toksičnosti na miševima i pacovima nije zabeležen uticaj na fertilitet ili fetalna toksičnost. Ako se amikacin koristi tokom trudnoće ili pacijentkinja ostane u drugim stanju tokom terapije, potrebno ju je upozoriti na mogući rizik za fetus.
Nije poznato da li se amikacin izlučuje u humano mleko. Potrebno je doneti odluku o prekidu dojenja ili terapije.
Nema studija o uticaju na psihofizičke sposobnosti prilikom upravljanja motornim vozilom i rukovanja mašinama. S obzirom na pojavu određenih neželjenih dejstava (videti poglavlje Neželjena dejstva), lek može umanjiti sposobnost upravljanja motornim vozilom i rukovanja mašinama.
Lista neželjenih dejstava je prikazana na osnovu MedDRA klasifikacije, prema sistemima organa i na osnovu
učestalosti ispoljavanja: veoma česta (≥1/10); česta (≥1/100 i <1/10); povremena (≥1/1.000 i <1/100); retka (≥1/10.000 i <1/1.000); veoma retka (<1/10.000), nije poznata (ne može se proceniti na osnovu raspoloživih podataka).
Sistem organa | Učestalost | MedDRA termin |
Infekcije i infestacije | Povremena | Superinfekcija ili kolonizacija sa rezistentnim bakterijama ili gljivicama1 |
Poremećaji na nivou krvi i limfnog sistema | Retka | Anemija, eozinofilija |
Imunološki poremećaji | Nije poznata | Anafilaktički odgovor (anafilaktička reakcija, anafilaktički šok, anafilaktoidna reakcija), preosetljivost |
Poremećaji metabolizma i ishrane | Retka | Hipomagnezijemija |
Poremećaji nervnog sistema | Nije poznata | Paraliza1 |
Retka | Tremor1, parastezije1, glavobolja, poremećaji ravnoteže1 | |
Poremećaji na nivou oka | Retka | Slepilo, infarkt retine |
Poremećaji na nivou uha i centra za ravnotežu | Retka | Tinitus1, hipoakuzija1 |
Nije poznata | Gluvoća, neurosenzoralna gluvoća1 | |
Vaskularni poremećaji | Retka | Hipotenzija |
Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji | Nije poznata | Apneja, bronhospazam |
Gastrointestinalni poremećaji | Povremena | Mučnina, povraćanje |
Poremećaji na nivou kože i potkožnog tkiva | Povremena | Osip |
Retka | Pruritus, urtikarija | |
Poremećaji mišićno-skeletnog, vezivnog i koštanog tkiva | Retka | Artralgija, mišićni grčevi1 |
Poremećaji na nivou bubrega i urinarnog sistema | Nije poznata | Akutna bubrežna insuficijencija, toksična nefropatija, prisustvo ćelija u urinu1 |
Retka | Oligurija1, povišena koncentracija kreatinina u krvi1, albuminurija1, azotemija1, prisustvo eritrocita1 i leukocita1 u urinu | |
Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene | Retka | Pireksija |
1videti poglavlje Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka
Svi aminoglikozidi potencijalno mogu da dovedu do ototoksičnosti, nefrotoksičnosti i neuromuskularne blokade. Toksičnost aminoglikozida se češće ispoljava kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, zatim kod onih koji istovremeno primaju ototoksične ili nefrotoksične lekove ili kod pacijenata koji primaju aminoglikozide u dužem vremenskom periodu i/ili primaju više doze od preporučenih (videti poglavlja Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).
Promene funkcije bubrega su reverzibilne i povlače se nakon prekida terapije.
Toksično dejstvo leka na osmi kranijalni nerv dovodi do gubitka sluha i/ili poremećaja ravnoteže. Amikacin prvenstveno ima toksično dejstvo na auditivnu funkciju. Kohlearno oštećenje dovodi do gluvoće pri visokim frekvencama, koja se obično javlja pre kliničkog ispoljavanja gluvoće kada se može dijagnostikovati audiometrijom (videti poglavlje Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).
Prijavljeni su slučajevi makularnih infarktacija koji mogu da dovedu do trajnog gubitka vida, nakon intravitrealne primene (primena injekcije u oko) amikacina.
U slučaju predoziranja postoji rizik od nefrotoksičnosti, ototoksičnosti i neurotoksičnosti (neuromuskularna blokada). Neuromuskularna blokada sa zastojem disanja zahteva odgovarajuće lečenje, uključujući primenu jona kalcijuma (npr. glukonat ili laktobionat u 10-20% rastvoru) (videti poglavlje Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka). U slučaju predoziranja ili toksične reakcije, peritonealna dijaliza ili hemodijaliza mogu pomoći u uklanjanju amikacina iz krvi.
Koncentracije amikacina se takođe smanjuju u toku kontinuirane arteriovenske hemofiltracije. Kod novorođenčadi se može razmotriti i zamena krvi.
godine
Čuvati u originalnom pakovanju, radi zaštite od svetlosti.
A B C D E F G H I J K L M N O P Q R S T U V W X Y Z