Remicade


UPUTSTVO ZA LEK


REMICADE® 100 mg,

prašak za koncentrat za rastvor za infuziju, bočica, 1 x 100 mg


Proizvođač: JANSSEN BIOLOGICS B.V.


Adresa: Einsteinweg 101, Leiden, Holandija

Podnosilac zahteva: Schering-Plough Central East AG, Predstavništvo Beograd


Adresa: Omladinskih brigada 90a, 11070 Novi Beograd, Republika Srbija


Zaštićeno ime, jačina, farmaceutski oblik

Remicade® 100 mg, prašak za koncentrat za rastvor za infuziju


INN

infliksimab


Pažljivo pročitajte ovo uputstvo, pre nego što počnete da koristite ovaj lek.


U ovom uputstvu pročitaćete:


  1. Šta je lek Remicade i čemu je namenjen

  2. Šta treba da znate pre nego što uzmete lek Remicade

  3. Kako se upotrebljava lek Remicade

  4. Moguća neželjena dejstva

  5. Kako čuvati lek Remicade

  6. Dodatne informacije


  1. ŠTA JE LEK REMICADE I ČEMU JE NAMENJEN


    Lek Remicade sadrži aktivnu supstancu koja se zove infliksimab. Infliksimab je vrsta proteina ljudskog i mišjeg porekla.


    Lek Remicade spada u grupu lekova koji se nazivaju ‘TNF blokatori’. Namenjen je za upotrebu kod odraslih osoba za lečenje sledećih zapaljenskih bolesti:

  2. ŠTA TREBA DA ZNATE PRE NEGO ŠTO UZMETE LEK REMICADE


    Lek Remicade ne smete koristiti:


  3. KAKO SE UPOTREBLJAVA LEK REMICADE


    Kako se lek Remicade daje

  4. MOGUĆA NEŽELJENA DEJSTVA


    Kao i svi lekovi, ovaj lek može da izazove neželjene reakcije, mada se neće javiti kod svakog pacijenta. Većina neželjenih reakcija su blage do umerene. Međutim, pojedini pacijenti mogu da imaju ozbiljne neželjene reakcije i koje mogu da zahtevaju lečenje. Neželjene reakcije takođe mogu da se dogode nakon prestanka Vaše terapije lekom Remicade.


    Obavestite odmah svog lekara ako primetite bilo šta od sledećeg:

  5. KAKO ČUVATI LEK REMICADE


    Rok upotrebe


    3 godine


    Nemojte koristiti ovaj lek nakon isteka roka upotrebe koji je naznačen na unutrašnjem pakovanju i na kutiji leka nakon oznake „EXP:/Važi do:“. Rok upotrebe se odnosi na poslednji dan tog meseca.


    Rok upotrebe nakon otvaranja leka:


    Po otvaranju lek upotrebiti odmah.


    Preporučuje se da se lek Remicade, kada je pripremljen za infuziju, upotrebi što je moguće pre (u roku od 3 sata). Međutim, ukoliko se rastvor priprema u sterilnim uslovima, može da se čuva u frižideru na temperaturi od 2C do 8C u periodu od 24 sata.


    Čuvanje:


    Lek Remicade čuvaju zdravstveni radnici u bolnicama ili klinikama. Podaci o čuvanju, ukoliko Vam budu potrebni, su sledeći:


    Čuvati ovaj lek van domašaja i vidokruga dece!

    Čuvati u frižideru na temperaturi od 2C do 8C. Ne zamrzavati.

    Nemojte koristiti ovaj lek ukoliko dođe do obezbojenja ili ukoliko postoji prisustvo čestica.


  6. DODATNE INFORMACIJE


Šta sadrži lek Remicade


Aktivna supstanca je infliksimab. Jedna bočica sadrži 100 mg infliksimaba. Posle rekonstitucije 1 ml sadrži 10 mg infliksimaba.

Ostali sastojci su: saharoza; polisorbat 80; natrijum-dihidrogenfosfat, monohidrat; dinatrijum-fosfat, dihidrat.


Kako izgleda lek Remicade i sadržaj pakovanja


Lek Remicade je dostupan u obliku praška u staklenoj bočici. Pakovanje 1 staklena bočica. Prašak čine liofilizirane bele granule, bez vidljivih stranih čestica.


Nosilac dozvole i Proizvođač


Nosilac dozvole: Schering-Plough Central East AG – Predstavništvo, Omladinskih brigada 90a, 11070 Beograd, Srbija


Proizvođač: Janssen Biologics B.V., Einsteinweg 101, Leiden, Holandija


Ovo uputstvo je poslednji put odobreno


Mart 2013


Režim izdavanja leka:


Lek se može upotrebljavati samo u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi.


Broj i datum dozvole:


515-01-6093-12-001 od 13.05.2013.


SLEDEĆE INFORMACIJE SU NAMENJENE ISKLJUČIVO ZDRAVSTVENIM RADNICIMA:


Uputstvo za upotrebu i rukovanje - rekonstituciju, razblaženje i primenu


  1. Potrebno je da se izračuna doza i broj Remicade bočica. Svaka Remicade bočica sadrži 100 mg infliksimaba. Potrebno je da se izračuna ukupna zapremina rekonstituisanog rastvora leka Remicade.


  2. U aseptičnim uslovima, rekonstituisati svaku bočicu leka Remicade sa 10 ml vode za injekciju, koristeći špric sa iglom promera 21 (0,8 mm) ili užom. Ukloniti poklopac sa bočice i obrisati vrh tupferom sa 70% alkohola. Ubaciti iglu u bočicu kroz centar gumenog zatvarača i ubrizgati vodu za injekciju prema staklenom zidu bočice. Nemojte koristiti bočicu ukoliko nema vakuuma. Lagano promešati rastvor rotiranjem bočice da bi se rastvorio liofilizirani prašak. Izbegavajte dugotrajno ili snažno mešanje. NEMOJTE MUĆKATI. Stvaranje pene u rastvoru nakon rekonstitucije nije neuobičajeno. Ostavite da rekonstituisani rastvor odstoji 5 minuta. Proverite da je rastvor bezbojan do svetložute boje i opalescentan. U rastvoru može da se razvije nekoliko malih prozirnih čestica, budući da je infliksimab protein. Nemojte koristiti ukoliko se u rastvoru nalaze neprozirne čestice, druge strane čestice, ili ukoliko dođe do diskoloracije.


  3. Rastvoriti ukupnu količinu rekonstituisane doze rastvora leka Remicade na 250 ml sa rastvorom natrijum hlorida 9 mg/ml (0.9%) za infuziju. To se može učiniti tako što ćete ispustiti količinu rastvora natrijum hlorida 9 mg/ml (0.9%) za infuziju iz staklene bočice ili kese za infuziju od 250 ml koja je jednaka količini rekonstituisanog leka Remicade. Polako dodajte ukupnu količinu rekonstituisanog rastvora leka Remicade u bocu ili kesu za infuziju od 250 ml. Lagano promešajte.


  4. Rastvor za infuziju treba dati u periodu koji ne može biti manji od preporučenog vremena za infuziju (videti odeljak 4.2). Koristiti samo set za infuziju sa ugrađenim, sterilnim, apirogenim, filterom koji slabo vezuje proteine (veličina pora 1,2 mikrometara ili manje). Budući da ne postoji konzervans, preporučuje se da rastvor za infuziju počne da se daje što je moguće pre i u roku od 3 sata nakon rekonstitucije i rastvaranja. Kada se rekonstitucija i rastvaranje izvrše u aseptičnim uslovima, Remicade rastvor za infuziju može da se upotrebi u roku od 24 sata ukoliko se čuva na temperaturi od 2C do 8C. Nemojte čuvati bilo koji neupotrebljeni odeljak rastvora za infuziju za ponovnu upotrebu.


  5. Nisu sprovedene nikakve studije fizičko-biohemijske kompatibilnosti da bi se procenilo paralelno davanje leka Remicade sa drugim agensima. Nemojte davati infuziju leka Remicade istovremeno u istoj intravenskoj liniji sa drugim agensima.


  6. Potrebno je izvršiti vizuelnu proveru leka Remicade da bi se utvrdilo prisustvo čestica ili diskoloracije pre davanja infuzije. Nemojte koristiti ukoliko se u rastvoru nalaze neprozirne čestice, druge strane čestice, ili ukoliko dođe do diskoloracije.


  7. Sav neupotrebljeni lek ili otpadni materijal treba odložiti u skladu sa lokalnim propisima.


Terapijske indikacije


Reumatoidni artritis

Lek Remicade, u kombinaciji sa metotreksatom, je indikovan za redukovanje znakova i simptoma, kao i za poboljšanje fizičkih funkcija kod:


Premda ne postoje komparativni podaci, ograničeni podaci kod pacijenata koji su inicijalno odgovorili na 5 mg/kg ali kod kojih se odgovor potom izgubio, ukazuju na to da pojedini pacijenti mogu da povrate odgovor na terapiju uz povećanje doze. Dalji nastavak terapije treba pažljivo uzeti u obzir kod pacijenata kod kojih ne postoje dokazi o terapijskoj koristi nakon korekcije doze.


Kod Kronove bolesti, iskustvo sa ponovnom primenom leka ukoliko se ponovo jave znaci ili simptomi bolesti je ograničeno i ne postoje komparativni podaci o koristi i riziku alternativnih strategija za dalje lečenje.


Ulcerozni kolitis

5 mg/kg se daje u vidu intravenske infuzije, nakon čega slede dodatne infuzione doze od 5 mg/kg u 2. i 6. nedelji nakon prve infuzije, a zatim na svakih 8 nedelja nakon toga.


Dostupni podaci ukazuju na to da se klinički odgovor obično javlja u roku od 14 nedelja lečenja, tj. tri doze. Dalji nastavak terapije treba pažljivo uzeti u obzir kod pacijenata kod kojih ne postoje dokazi o terapijskoj koristi u toku ovog perioda.


Ankilozirajući spondilitis

5 mg/kg se daje u vidu intravenske infuzije, nakon čega slede dodatne infuzione doze od 5 mg/kg u 2. i 6. nedelji nakon prve infuzije, a zatim na svakih 6 do 8 nedelja. Ukoliko pacijent ne reaguje na lečenje u roku od 6 nedelja (tj. nakon 2 doze), ne treba nastaviti lečenje infliksimabom.


Psorijatični artritis

5 mg/kg se daje u vidu intravenske infuzije, nakon čega slede dodatne infuzione doze od 5 mg/kg u 2. i 6. nedelji nakon prve infuzije, a zatim na svakih 8 nedelja nakon toga.


Psorijaza

5 mg/kg se daje u vidu intravenske infuzije, nakon čega sledi dodatna infuziona doza od 5 mg/kg u 2. i 6. nedelji nakon prve infuzije, zatim na svakih 8 nedelja nakon toga. Ukoliko pacijent ne odgovori na lečenje u roku od 14 nedelja (tj. nakon 4 doze), ne treba nastaviti lečenje infliksimabom.


Ponovna primena kod Kronove bolesti i reumatoidnog artritisa

Ukoliko se ponovo pojave znaci i simptomi bolesti, lek Remicade se može ponovno primeniti u periodu od 16 nedelja nakon poslednje infuzije. U kliničkim ispitivanjima, reakcije kasne preosetljivosti su bile povremene i javile su se nakon perioda u kome pacijenti nisu primali lek Remicade, a koji su kraći od 1 godine (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Neželjena dejstva leka). Bezbednost i efikasnost ponovne primene nakon perioda bez leka Remicade koji je duži od 16 nedelja nisu utvrđeni. To se odnosi i na pacijente koji imaju Kronovu bolest i pacijente koji imaju reumatoidni artritis.


Ponovna primena kod ulceroznog kolitisa

Bezbednost i efikasnost ponovne primene, osim na svakih 8 nedelja, nije utvrđena (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Neželjena dejstva leka).


Ponovna primena kod ankilozirajućeg spondilitisa

Bezbednost i efikasnost ponovne primene, osim na svakih 6 do 8 nedelja, nije utvrđena (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Neželjena dejstva leka).


Ponovna primena kod psorijatičnog artritisa

Bezbednost i efikasnost ponovne primene, osim na svakih 8 nedelja, nije utvrđena (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Neželjena dejstva leka).


Ponovna primena kod psorijaze

Ograničeno iskustvo vezano za ponovno davanje jedne doze leka Remicade kod psorijaze nakon intervala od 20 nedelja ukazuje na smanjenu efikasnost i veću učestalost javljanja blagih do umerenih reakcija na infuziju u poređenju sa onima na početku uvođenja terapije.


Ograničeno iskustvo vezano za ponovno davanje nakon pogoršanja bolesti kroz ponovni indukcioni režim ukazuje na veću učestalost javljanja reakcija na infuziju, uključujući ozbiljne reakcije, u poređenju sa terapijom održavanja od 8 nedelja (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Ponovna primena kod različitih indikacija

Ukoliko se prekine terapija održavanja, a postoji potreba da se lečenje ponovo započne, ne preporučuje se ponovna primena uvodnog terapijskog režima (videti odeljak Neželjena dejstva leka). U takvim slučajevima,


treba započeti terapiju davanjem jedne dozeleka Remicade, a zatim nastaviti sa dozama održavanja, prema gore opisanim preporukama.


Stariji pacijenti (≥ 65 godina)


Nisu vršene posebne studije o leku Remicade kod starijih pacijenata. U toku kliničkih ispitivanja nisu primećene značajnije razlike u klirensu ili volumenu distribucije vezane za starost. Nije potrebna korekcija doze .Za više informacija o bezbednosti primene leka Remicade kod starijih pacijenata videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Neželjena dejstva leka Oštećena funkcija bubrega i/ili jetre


Nisu vršena ispitivanja upotrebe leka Remicade kod pacijenata iz ovih populacija. Ne mogu se dati preporuke u vezi doziranja


Pedijatrijska populacija


Kronova bolest (6 do 17 godina)

5 mg/kg se daje u vidu intravenske infuzije, nakon čega sledi dodatna infuziona doza od 5 mg/kg u 2. i 6. nedelji nakon prve infuzije, a zatim na svakih 8 nedelja. Dostupni podaci ne podržavaju dalju upotrebu infliksimaba kod dece i adolescenata koji ne reaguju na lek u toku prvih 10 nedelja lečenja .

Kod nekih pacijenata je potreban kraći interval doziranja da bi se postigla terapijska korist, dok je kod drugih dovoljan duži interval doziranja. Pacijenti koji primaju doze leka u intervalu kraćem od 8 nedelja, mogu biti izloženi većem riziku od neželjenih reakcija. Nastavak terapije sa skraćenim intervalom doziranja treba pažljivo razmotriti kod pacijenata kod kojih nije zabeležena dodatna terapijska koristi nakon promene intervala doziranja. Nisu vršena ispitivanja bezbednosti i efikasnosti primene leka Remicade kod dece mlađe od 6 godina koja imaju Kronovu bolest. Ne mogu se dati preporuke za doziranje kod dece mlađe od 6 godina.


Ulcerozni kolitis (6 do 17 godina)

5 mg/kg se daje u vidu intravenske infuzije, nakon čega sledi dodatna infuziona doza od 5 mg/kg u 2. i 6. nedelji nakon prve infuzije, a zatim na svakih 8 nedelja. Dostupni podaci ne podržavaju dalju upotrebu infliksimaba kod pedijatrijskih pacijenata koji ne reaguju na lek u toku prvih 8 nedelja lečenja


Nisu vršena ispitivanja bezbednosti i efikasnosti primene leka Remicade kod dece mlađe od 6 godina koja imaju ulcerozni kolitis. Trenutno dostupni farmakokinetički podaci su opisani u odeljku, ali se ne mogu dati preporuke za doziranje kod dece mlađe od 6 godina.


Psorijaza


Bezbednost i efikasnost primene leka Remicade kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina u terapiji psorijaze još nije utvrđena.


Juvenilni idiopatski artritis, psorijatični artritis i ankilozirajući spondilitis


Bezbednost i efikasnost primene leka Remicade kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina u terapiji juvenilnog idiopatskog artritisa, psorijatičnog artritisa i ankilozirajućeg spondilitisa još nije utvrđena.


Juvenilni reumatoidni artritis


Bezbednost i efikasnost primene leka Remicade kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina u terapiji


juvenilnog reumatoidnog artritisa još nije utvrđena. Trenutno dostupni podaci su opisani u odeljcima 4.8 i 5.2, ali se ne mogu dati preporuke za doziranje.


Oštećena funkcija bubrega i/ili jetre


Nisu vršena ispitivanja upotrebe leka Remicade kod pacijenata iz ove populacije. Ne mogu se dati preporuke u vezi doziranja.


Način primene


Lek Remicade treba da se primenjuje intravenski tokom 2 časa. Svi pacijenti koji primaju Remicade moraju da budu pod nadzorom najmanje 1-2 sata nakon infuzije zbog akutnih neželjenih reakcija vezanih za primenu infuzije. Oprema za hitne slučajeve, kao što su adrenalin, antihistaminici, kortikosteriodi ili oprema za intubaciju moraju biti dostupni. Pacijenti pre terapije mogu da prime npr. antihistaminike, hidrokortizon i/ili paracetamol i brzina infuzije može da se smanji kako bi se smanjio rizik od neželjenih reakcija vezanih za primenu infuzije, naročito ako su se već ranije javljale neželjene reakcije vezane za primenu infuzije (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).


Primena kratkih infuzija kod odraslih

Kod pažljivo odabranih odraslih pacijenata koji su dobro podneli primenu najmanje 3 inicijalne dvočasovne infuzije leka Remicade (faza indukcije) i koji primaju terapiju održavanja, može se razmotriti davanje sledstvenih infuzija u periodu koji ne sme biti manji od 1 sata. Ukoliko se javi neželjena reakcija na infuziju vezano za kratku infuziju, može se uzeti u obzir sporija infuzija za buduće infuzije, ukoliko lečenje treba da se nastavi. Kratke infuzije sa dozama >6 mg/kg nisu bile predmet ispitivanja (videti odeljak Neželjna dejstva leka).


Kontraindikacije


Pacijenti sa istorijom preosetljivosti na infliksimab (videti odeljak Neželjna dejstva leka), na druge mišje proteine, ili na bilo koji od ekscipijenasa ,


Pacijenti sa tuberkulozom ili drugim teškim infekcijama kao što su sepsa, apscesi i oportunističke infekcije (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Pacijenti sa umerenom ili teškom srčanom insuficijencijom (NYHA klasa III/IV) (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Neželjena dejstva leka).


Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka


Reakcije nainfuzijuipreosetljivost

Infliksimab je povezivan sa akutnim reakcijama vezanim za infuziju, uključujući anafilaktički šok, i kasnim reakcijama preosetljivosti (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Akutne reakcije na infuziju, uključujući anafilaktičke reakcije, mogu da se jave u toku infuzije (u roku od nekoliko sekundi) ili u roku od nekoliko sati nakon infuzije. Ukoliko se javi akutna reakcija na infuziju, neophodno je odmah prekinuti infuziju. Oprema za hitne slučajeve, kao što su adrenalin, antihistaminici, kortikosteriodi ili oprema za intubaciju moraju da budu na raspolaganju. Pacijenti pre terapije mogu da prime npr. antihistaminike, hidrokortizon i/ili paracetamol da bi se sprečile blage ili prolazne reakcije.


Antitela na infliksimab mogu da se razviju i povezana su sa povećanom učestalošću reakcija na infuziju. Manja proporcija reakcija na infuziju uključuje ozbiljne alergijske reakcije. Veza između razvoja antitela na infliksimab i smanjenog trajanja odgovora takođe je utvrđena. Istovremena primena imunomodulatora povezana je sa manjim javljanjem antitela na infliksimab i smanjenjem učestalosti reakcija na infuziju. Efekat istovremene primene bio je jači kod pacijenata koji su lečeni po epizodama nego kod pacijenata koji su primali terapiju održavanja. Pacijenti koji prestanu da uzimaju imunosupresive pre ili u toku primene leka Remicade imaju veći rizik od razvoja ovih antitela. Antitela na infliksimab ne mogu se uvek otkriti u uzorku seruma. Ukoliko se jave ozbiljne reakcije, mora se primeniti simptomatsko lečenje i ne sme se dalje davati lek Remicade (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


U kliničkim studijama, prijavljene su kasne reakcije preosetljivosti. Dostupni podaci ukazuju na povećani rizik od kasne reakcije preosetljivosti sa povećanjem intervala bez primene leka Remicade. Pacijente treba uputiti da odmah zatraže lekarsku pomoć ukoliko se pojave bilo kakvi zakasneli neželjeni događaji (videti odeljak Neželjena dejstva leka). Ukoliko se pacijentima ponovo daje lek nakon dužeg perioda, oni moraju da budu pod strogim nadzorom u okviru koga se prate znaci i simptomi zakasnele preosetljivosti.


Infekcije

Pacijenti moraju da budu pod strogim nadzorom zbog infekcije, uključujući tuberkulozu, pre, u toku i nakon lečenja lekom Remicade. Budući da eliminacija infliksimaba može da traje i do šest meseci, nadzor treba nastaviti tokom celog ovog perioda. Ukoliko pacijent razvije ozbiljnu infekciju ili sepsu, treba obustaviti davanje leka Remicade.


Treba posebno voditi računa prilikom donošenja odluke da se lek Remicade koristi kod pacijenata sa hroničnim ili rekurentnim infekcijama, uključujući istovremenu imunosupresivnu terapiju. Pacijente treba uputiti da izbegavaju potencijalnu izloženost faktorima rizika za pojavu infekcije na odgovarajući način.


Faktor nekroze tumora alfa (TNF) posreduje u inflamaciji i modulira ćelijski imuni odgovor. Eksperimentalni podaci pokazuju da je TNF ključan za uklanjanje intracelularnih infekcija. Kliničko iskustvo pokazuje da je odbrana domaćina od infekcije kompromitovana kod pojedinih pacijenata koji su primali infliksimab.


Treba napomenuti da supresija TNF može da maskira simptome infekcije kao što je povišena temperatura. Rano prepoznavanje netipičnih simptoma ozbiljnih infekcija i tipičnih kliničkih simptoma retkih i neobičnih infekcija je ključno da bi se minimiziralo kašnjenje u dijagnozi i lečenju.


Pacijenti koji primaju TNF-blokatore su podložniji ozbiljnim infekcijama.

Tuberkuloza, bakterijske infekcije, uključujući sepsu i pneumoniju, invazivne gljivične, virusne i druge oportunističke infekcije primećene su kod pacijenata koji su primali infliksimab. Neke od ovih infekcija su imale smrtni ishod; najčešće prijavljivane oportunističke infekcije sa stopom smrtnosti > 5% uključuju pneumocistozu, kandidijazu, listeriozu i aspergilozu.

Pacijenti kod kojih se javi nova infekcija u periodu dok primaju lek Remicade, moraju da budu pod strogim nadzorom i da budu podvrgnuti kompletnoj dijagnostičkoj evaluaciji. Primenu leka Remicade treba prekinuti ukoliko pacijent razvije ozbiljnu infekciju ili sepsu, i potrebno je inicirati odgovarajuću antibakterijsku ili anti- gljivičnu terapiju sve dok infekcija ne bude pod kontrolom.


Tuberkuloza


Prijavljeni su slučajevi tuberkuloze kod pacijenata koji su primali lek Remicade. Treba napomenuti da je u većini ovih slučajeva tuberkuloza bila ekstrapulmonalna, i javila se ili kao lokalna ili kao diseminovana bolest.


Pre početka lečenja lekom Remicade, neophodno je izvršiti proveru svih pacijenata na aktivnu i neaktivnu (‘latentnu’) tuberkulozu. Ta procena treba da uključi detaljnu anamnezu sa ličnom istorijom tuberkuloze ili mogućim prethodnim kontaktima sa tuberkulozom i prethodnom i/ili sadašnjom imunosupresivnom terapijom. Kod svih pacijenata treba izvršiti odgovarajuće analize, tj. tuberkulinski test i rendgenski snimak pluća (mogu se primeniti lokalne preporuke). Preporučuje se da se vodi dokumentacija o sprovođenju tih analiza na kartici upozorenja za pacijenta. Lica koja propisuju lek se podsećaju na rizik od lažno negativnih rezultata tuberkulinskog testa, naročito kod pacijenata koji su teško bolesni ili imunokompromitovani.


Ukoliko se utvrdi aktivna tuberkuloza, ne sme se počinjati lečenje lekom Remicade (videti odeljak Kontraindikacije).


Ukoliko se sumnja na latentnu tuberkulozu, treba konsultovati lekara koji je stručan za lečenje tuberkuloze. U svim dole opisanim situacijama, treba veoma pažljivo razmotriti ravnotežu koristi i rizika lečenja lekom Remicade.


Ukoliko se utvrdi neaktivna (‘latentna’) tuberkuloza, neophodno je početi lečenje latentne tuberkuloze anti- tuberkuloznom terapijom pre početka terapije lekom Remicade, i u skladu sa lokalnim preporukama.


Kod pacijenata koji imaju nekoliko ili imaju značajne faktore rizika za tuberkulozu a imaju negativan rezultat testa na latentnu tuberkulozu, treba razmotriti lečenje tuberkuloze pre početka terapije lekom Remicade.


Takođe treba razmotriti lečenje tuberkuloze pre početka lečenja lekom Remicade kod pacijenata sa istorijom latentne ili aktivne tuberkuloze kod kojih se adekvatan tok lečenja ne može potvrditi.

Svi pacijenti bi trebalo da budu obavešteni da traže lekarsku pomoć ukoliko se u toku ili nakon lečenja lekom Remicade jave znaci/simptomi koji upućuju na tuberkulozu (npr. uporan kašalj, gubitak težine,subfebrilnost).


Invazivne gljivične infekcije


Kod pacijenata lečenih lekom Remicade, trebalo bi posumnjati na invazivnu gljivičnu infekciju, kao što je aspergiloza, kandidijaza, pneumocistoza, histoplazmoza, kokcidioidomikoza ili blastomikoza, ako dođe do razvoja ozbiljne sistemske bolesti. Invazivne gljivične infekcije se javljaju kao diseminovane pre nego lokalizovane bolesti, i testovi sa antigenima i antitelima mogu biti negativni kod nekih pacijenata sa aktivnom infekcijom. Treba uzeti u obzir odgovarajuću empirijsku anti-gljivičnu terapiju dok je dijagnostikovanje bolesti u toku. Odluku o primeni odgovarajuće empirijske anti-gljivične terapije treba doneti u konsultaciji sa lekarom sa iskustvom u dijagnostici i lečenju invazivnih gljivičnih infekcija, ako je to moguće, i treba uzeti u obzir i rizik od pojave ozbiljne gljivične infekcije kao i rizik anti-gljivične terapije.


Za pacijente koji su živeli ili putovali u regione gde su invazivne gljivične infekcije, kao što su histoplazmoza, kokcidioidomikoza, ili blastomikoza endemske, treba pažljivo razmotriti koristi i rizike terapije lekom Remicade pre nego što se počne lečenje lekom Remicade.


Fistulozna forma Kronove bolesti


Pacijenti sa fistuloznom formom Kronove bolesti sa akutnim gnojnim fistulama ne smeju da prime terapiju lekom Remicade sve dok se ne isključi izvor moguće infekcije, posebno apscesa (videti odeljak Kontraindikacije).


Hepatitis B (HBV) reaktivacija


Reaktivacija hepatitisa B javila se kod pacijenata koji su primali TNF-antagoniste uključujući infliksimab, koji su hronični nosioci ovog virusa. U pojedinim slučajevima došlo je do smrtnog ishoda.


Pacijente treba testirati na HBV infekciju pre početka lečenja lekom Remicade. Kod pacijenata koji su imali pozitivan rezultat na testu na HBV infekciju, preporučuju se konsultacije sa lekarom koji je stručan za lečenje hepatitisa B. Nosioci HBV koji zahtevaju lečenja lekom Remicade treba da budu pod strogim nadzorom za znake i simptome aktivne HBV infekcije tokom cele terapije i nekoliko meseci nakon prekida terapije. Adekvatni podaci o lečenju pacijenata koji su nosioci HBV antivirusnim lekovima zajedno sa terapijom TNF- antagonistima za sprečavanje reaktivacije HBV nisu dostupni. Kod pacijenata kod kojih je došlo do HBV reaktivacije, terapiju lekom Remicade treba prekinuti i treba početi odgovarajuće antivirusno lečenje uz odgovarajuću suportivnu terapiju.


Hepatobilijarni događaji

Primećeni su veoma retki slučajevi žutice i neinfektivnog hepatitisa, od kojih neki imaju karakteristike autoimunog hepatitisa, u periodu nakon puštanja u promet leka Remicade. Dogodili su se izolovani slučajevi insuficijencije jetre koji su imali za rezultat transplantaciju jetre ili smrtni ishod. Pacijenti sa simptomima ili znacima insuficijencije jetre treba da budu podvrgnuti evaluaciji kako bi se utvrdili dokazi o oštećenju jetre. Ako se razvije žutica, i/ili je koncentracija ALT ≥ 5 puta viša od gornje granice normale, terapiju lekom Remicade treba prekinuti i uraditi detaljna istraživanja da se utvrdi razlog poremećaja.


Istovremena primena inhibitora TNF-alfa i anakinre

Ozbiljne infekcije i neutropenija primećeni su u kliničkim ispitivanjima sa istovremenom upotrebom anakinre i drugog blokatora TNF, etanercepta, bez dodatnih kliničkih koristi u poređenju sa samim etanerceptom. Zbog prirode neželjenih reakcija koje su uočene prilikom kombinacije lečenja etanerceptom i anakinrom, slične

toksičnosti mogu da budu rezultat kombinacije anakinre i drugih blokatora TNF. Iz tog razloga, ne preporučuje se kombinacija leka Remicade i anakinre.


Istovremena primena inhibitora TNF-alfa i abatacepta

U kliničkim ispitivanjima istovremena primena TNF-antagonista i abatacepta povezana je sa povećanim rizikom od infekcije uključujući ozbiljne infekcije u poređenju sa primenom samo TNF-antagonista, bez povećanja kliničke koristi. Ne preporučuje se kombinacija leka Remicade i abatacepta.


Istovremena primena sa ostalim biološkim terapeuticima

Nema dovoljno podataka o istovremenoj upotrebi infliksimaba sa ostalim biološkim terapeuticima koji se koriste u lečenju istih stanja kao i infliksimab. Istovremena upotreba infliksimaba sa ovim biološkim lekovima se ne preporučuje zbog mogućnosti pojave povećanog rizika od infekcije, i ostalih potencijalnih farmakoloških interakcija.


Prelaženje između bioloških antireumatskih lekova koji modifikuju tok bolesti

Prilikom prelaska iz jedne biološke terapije u drugu treba obratiti pažnju i pacijente treba i dalje držati pod nadzorom, jer preklapanje u biološkim aktivnostima može dalje povećati rizik od neželjenih događaja, uključujući infekciju.


Vakcinacije

Nisu dostupni podaci vezani za odgovor na vakcinaciju živim vakcinama ili na sekundarnu transmisiju infekcije živim vakcinama kod pacijenata koji primaju anti-TNF terapiju. Ne preporučuje se istovremeno davanje živih vakcina.


Autoimuni procesi

Relativna deficijencija TNF koja je rezultat anti-TNF terapije može da dovede do inicijacije autoimunog


procesa. Ukoliko se kod pacijenta jave simptomi koji ukazuju na sindrom nalik na lupus nakon terapije lekom Remicade i ukoliko je pacijent pozitivan na antitela protiv DNK sa dvostrukim lancem, ne sme sa dalje davati lek Remicade (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Neurološki događaji

Upotreba agenasa za blokadu TNF, uključujući infliksimab, povezana je sa slučajevima novog nastanka ili pogoršanja kliničkih simptoma i/ili dokaza radiološkim isptivanjem o demijelinizirajućim bolestima centralnog nervnog sistema, uključujući multiplu sklerozu, i periferne demijelinizirajuće bolesti, uključujući Giljen-Bareov sindrom. Kod pacijenata sa već postojećim ili novonastalim demijelinizirajućim poremećajima, treba pažljivo razmotriti koristi i rizike anti-TNF lečenja pre početka terapije lekom Remicade. Ukoliko se razviju ove bolesti, treba razmotriti mogućnost prekida terapije lekom Remicade.


Maligniteti i limfoproliferativne bolesti

U kontrolisanim delovima kliničkih ispitivanja blokatora TNF, primećen je veći broj slučajeva maligniteta, uključujući limfom, među pacijentima koji su primali blokatore TNF-a u poređenju sa kontrolnom grupom pacijenata. U toku kliničkih ispitivanja leka Remicade u svim odobrenim indikacijama, incidenca limfoma kod pacijenata koji su primali lek Remicade bila je veća od očekivane kod opšte populacije, ali pojava limfoma je bila retka. U postmarketinškom periodu, prijavljeni su slučajevi leukemije kod pacijenata koji su primali antagoniste TNF. Postoji povećan rizik od limfoma i leukemije kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom koji imaju dugotrajno, visoko aktivno inflamatorno oboljenje koje komplikuje procenu rizika.


U istraživačkoj kliničkoj studiji sprovedenoj u cilju evaluacije upotrebe leka Remicade kod pacijenata sa umerenom do teškom hroničnom obstruktivnom bolesti pluća (COPD), prijavljen je veći broj slučajeva maligniteta kod pacijenata koji su primali lek Remicade u poređenju sa kontrolnom grupom. Svi pacijenti su imali istoriju teškog pušenja. Treba biti oprezan kada se donosi odluka o lečenju pacijenata sa povećanim rizikom od maligniteta zbog teškog pušenja.


Na osnovu postojećih saznanja, rizik od razvoja limfoma ili drugih vrsta maligniteta kod pacijenata koji su primali blokatore TNF ne može se isključiti (videti odeljak Neželjena dejstva leka). Treba biti oprezan kada se donosi odluka o terapiji blokatorima TNF kod pacijenata sa istorijom maligniteta ili kada se razmatra nastavak lečenja kod pacijenata kod kojih se razvio malignitet.


Takođe treba biti oprezan kod pacijenata sa psorijazom i istorijom ekstenzivne imunosupresivne terapije ili produžene PUVA terapije.


Maligniteti, pojedini sa smrtnim ishodom, prijavljeni su postmarketinški među decom, adolescentima i mladim osobama (do 22 godine starosti) koji su primali blokatore TNF-a (početak terapije ≤ 18 godina starosti), uključujući lek Remicade. Otprilike u polovini slučajeva u pitanju su bili limfomi. Ostali slučajevi predstavljaju čitav spektar različitih maligniteta i uključuju retke malignitete koji su obično povezani sa imunosupresijom. Rizik od razvoja maligniteta kod dece i adolescenata koji su primali blokatore TNF-a ne može se isključiti.


Nakon puštanja u promet, prijavljeni su retki slučajevi hepatospleničnog T-ćelijskog limfoma kod pacijenata koji su lečeni blokatorima TNF-a, uključujući infliksimab. Ovaj redak oblik T-ćelijskog limfoma ima veoma agresivan tok bolesti, obično sa smrtnim ishodom. Svi slučajevi u vezi sa lekom Remicade su se dogodili kod pacijenata sa Kronovom bolešću ili ulceroznim kolitisom i većina ih je prijavljena među adolescentima ili mladim muškim osobama. Svi ti pacijenti su primali terapiju sa azatioprinom ili 6-merkaptopurinom istovremeno sa ili neposredno pre leka Remicade. Potencijalni rizik kod kombinacije leka Remicade sa AZA ili 6-MP treba pažljivo uzeti u razmatranje. Rizik od razvoja hepatospleničnog T-ćelijskog limfoma kod pacijenata koji primaju terapiju lekom Remicade ne može se isključiti (videti odeljke Doziranje i način primene i Neželjena dejstva leka).


Melanom i karcinom Merkelovih ćelija su prijavljeni kod pacijenata koji su primali blokatore TNF-a, uključujući lek Remicade (videti odeljak Neželjena dejstva leka). Preporučuju se periodični pregledi kože, posebno kod pacijenata sa faktorima rizika za rak kože.


Sve pacijente sa ulceroznim kolitisom kod kojih postoji povećan rizik od displazije ili karcinoma debelog creva (na primer, pacijenti sa dugotrajnim ulceroznim kolitisom ili primarnim skleroznim holangitisom), ili koji su imali istoriju displazije ili karcinoma debelog creva, treba testirati na displaziju u redovnim intervalima pre terapije i tokom razvoja bolesti. Ta evaluacija treba da uključi kolonoskopiju i biopsije u skladu sa lokalnim preporukama. Na osnovu trenutnih podataka nije poznato da li lečenje infliksimabom utiče na rizik od razvoja displazije ili karcinoma debelog creva (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Budući da mogućnost povećanog rizika od razvoja karcinoma kod pacijenata sa tek otkrivenom displazijom koji primaju terapiju lekom Remicade nije utvrđena, treba izvršiti pažljivu analizu rizika i koristi za individualne pacijente i uzeti u obzir prekid terapije.


Srčana insuficijencija

Lek Remicade treba oprezno koristiti kod pacijenata sa blagom srčanom insuficijencijom (NYHA klasa I/II). Pacijenti treba da budu pod strogim nadzorom i treba obustaviti primenu leka Remicade kod pacijenata kod kojih se razviju novi ili se pogoršaju simptomi srčane insuficijencije (videti odeljke Kontraindikacije i Neželjena dejstva leka).


Hematološke reakcije

Prijavljeni su slučajevi pancitopenije, leukopenije, neutropenije, i trombocitopenije kod pacijenata koji primaju blokatore TNF-a, uključujući lek Remicade. Svim pacijentima treba savetovati da odmah zatraže lekarsku pomoć ukoliko se jave znaci ili simptomi koji ukazuju na diskraziju krvi (npr. uporna povišena temperatura, javljanje modrica, krvarenje, bledilo). Treba uzeti u obzir prekid terapije lekom Remicade kod pacijenata sa potvrđenim značajnim hematološkim abnormalnostima.


Ostalo

Postoji ograničeno iskustvo vezano za bezbednost primene leka Remicade kod pacijenata koji su imali hiruške intervencije, uključujući artoplastiku. Dugačak polu-život infliksimaba treba uzeti u obzir ukoliko se planira hiruška intervencija. Pacijent kome je potrebna operacija dok prima lek Remicade treba da bude pod strogim nadzorom zbog infekcija, i potrebno je preduzeti odgovarajuće mere.


Ukoliko pacijent ne reaguje na terapiju Kronove bolesti, to može da ukaže na postojanje fiksne fibrozne strikture koja može da zahteva hiruršku intervenciju. Dostupni podaci ukazuju na to da infliksimab ne pogoršava i ne izaziva strikture.


Specijalne grupe pacijenata


Stariji pacijenti (≥ 65 godina)

Slučajevi teških infekcija kod pacijenata koji su primali lek Remicade, a koji imaju 65 godina i više, bili su češći nego među pacijentima mlađim od 65 godina. Pojedini slučajevi su bili sa smrtnim ishodom. Posebnu pažnju vezano za rizik od infekcije treba posvetiti prilikom lečenja starijih lica (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Pedijatrijska populacija


Infekcije


U kliničkim ispitivanjima, slučajevi infekcija prijavljeni su češće kod pedijatrijskih pacijenata nego kod odraslih (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Vakcinacija


Preporučuje se da se pedijatrijski pacijenti, ukoliko je moguće, obaveste o najnovijim informacijama o svim vakcinacijama u skladu sa trenutnim smernicama o vakcinaciji pre početka terapije lekom Remicade.


Maligniteti i limfoproliferativne bolesti


Maligniteti, pojedini sa smrtnim ishodom, prijavljeni su postmarketinški među decom, adolescentima i mladim osobama (do 22 godine starosti) koji su primali blokatore TNF-a (početak terapije ≤ 18 godina starosti), uključujući lek Remicade. Otprilike u polovini slučajeva u pitanju su bili limfomi. Ostali slučajevi predstavljaju čitav spektar različitih maligniteta i uključuju retke malignitete koji su obično povezani sa imunosupresijom. Rizik od razvoja maligniteta kod dece i adolescenata koji su primali blokatore TNF-a ne može se isključiti.


Nakon puštanja u promet, prijavljeni su retki slučajevi hepatospleničnog T-ćelijskog limfoma kod pacijenata koji su lečeni blokatorima TNF-a, uključujući lek Remicade. Ovaj redak oblik T-ćelijskog limfoma ima veoma agresivan tok bolesti, obično sa smrtnim ishodom. Svi slučajevi u vezi sa lekom Remicade su se dogodili kod pacijenata sa Kronovom bolešću ili ulceroznim kolitisom i većina ih je prijavljena među adolescentima ili mladim muškim osobama. Svi ti pacijenti su primali terapiju sa azatioprinom ili 6-merkaptopurinom

istovremeno sa ili neposredno pre leka Remicade. Potencijalni rizik kod kombinacije leka Remicade sa AZA ili 6-MP treba pažljivo uzeti u razmatranje. Rizik od razvoja hepatospleničnog T-ćelijskog limfoma kod pacijenata

koji primaju terapiju lekom Remicade ne može se isključiti (videti odeljke Doziranje i način primene i Neželjena dejstva leka).


Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija


Nisu vršena ispitivanja interakcija.


Kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom, psorijatičnim artritisom i Kronovom bolešću, postoje indikacije da istovremena upotreba metotreksata i drugih imunomodulatora smanjuje stvaranje antitela protiv infliksimaba i povećava koncentraciju infliksimaba u plazmi. Međutim, rezultati nisu pouzdani zbog ograničenja u metodama koje se koriste za analize infliksimaba i antitela protiv infliksimaba u serumu.

Čini se da kortikosteriodi ne utiču na farmakokinetiku infliksimaba u meri koja je klinički relevantna. Kombinovana terapija leka Remicade sa ostalim biološkim terapeuticima koji se koriste za lečenje istih stanja

kao lek Remicade, uključujući anakinru i abatacept, se ne preporučuje (videti odeljak Posebna upozorenja i mere

opreza pri upotrebi leka ).


Preporučuje se da se žive vakcine ne daju istovremeno sa lekom Remicade (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka ).


Primena u periodu trudnoće i dojenja


Žene koje mogu da rađaju

Žene koje mogu da rađaju moraju da koriste adekvatnu kontracepciju da bi sprečile trudnoću i da nastavljaju da je koriste u periodu od 6 meseci nakon poslednje terapije lekom Remicade.


Trudnoća

Umereni broj (oko 450) prospektivno prikupljenih slučajeva trudnoća izloženih infliksimabu sa poznatim ishodima, uključujući ograničeni broj (oko 230) izloženih u toku prvog tromesečja, ne upućuje na neočekivano dejstvo na ishod trudnoće. Zbog toga što inhibira TNF, infliksimab koji se daje u toku trudnoće može da utiče na normalne imune odgovore kod novorođenčadi. U studiji o razvojnoj toksičnosti koja je sprovedena na miševima primenom analognog antitela koje selektivno inhibira funkcionalnu aktivnost TNFkod miša, nije bilo indikacija o toksičnosti kod majke, embriotoksičnosti ili teratogenosti.

Raspoloživo kliničko iskustvo je suviše ograničeno da bi se isključio rizik, i davanje infliksimaba se iz tog razloga ne preporučuje u toku trudnoće.


Infliksimab prolazi kroz placentu i utvrđeno je njegovo prisustvo u serumu novorođenčadi čije su majke primale infliksimab u toku trudnoće, u periodu i do 6 meseci nakon što je majka poslednji put primila infliksimab. Shodno tome, ta deca mogu biti pod povećanim rizikom od infekcije. Davanje živih vakcina novorođenčadima izloženih infliksimabu u materici se ne preporučuje u periodu od 6 meseci nakon što je majka primila poslednju infuziju infliksimaba u toku trudnoće (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija).


Dojenje

Nije poznato da li se infliksimab izlučuje u ljudsko mleko ili se sistemski apsorbuje nakon ingestije. Budući da se ljudski imunoglobulini izlučuju u mleku, žene ne smeju da doje u periodu od najmanje 6 meseci nakon primene leka Remicade.


Fertilitet

Ne postoji dovoljno pretkliničkih podataka da bi se doneli zaključci o dejstvu infliksimaba na fertilitet i opšte reproduktivne funkcije


Uticaj na psihofizičke sposobnosti prilikom upravljanja motornim vozilom i rukovanja mašinama


Lek Remicade može imati manji uticaj na sposobnost upravljanja vozilom i rukovanja mašinama. Nakon primene leka Remicade može se javiti vrtoglavica (videti odeljak Neželjena dejstva leka).


Neželjena dejstva


Sažetak bezbednosnog profila

Infekcije gornjeg dela respiratornog trakta su veoma česta neželjena dejstva prijavljivana u kliničkim studijama, i javljala su se kod 25,3% pacijenata na terapiji infliksimabom u poređenju sa 16,5% pacijenata iz kontrolne grupe. Najozbiljnija neželjena dejstva vezana za upotrebu TNF blokatora koja su prijavljivana uključuju reaktivaciju virusa HBV, kongestivnu srčanu insuficijenciju, ozbiljne infekcije (uključujući sepsu, oportunističke infekcije i tuberkulozu), serumsku bolest (odloženu reakciju preosetljivosti), hematološke reakcije, sistemski lupus eritematozus/ sindrom sličan lupusu, demijelinizirajuće poremećaje, hepatobilijarne poremećaje, limfome, hepatosplenični T-ćelijski limfom, intestinalni ili perianalni apsces (kod Kronove bolesti), i ozbiljne neželjene reakcije vezane za primenu infuzije (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka ).


Tabelarni prikaz neželjenih dejstava

Tabela 1 prikazuje neželjene reakcije na osnovu iskustva iz kliničkih studija kao i neželjene reakcije, neke od njih sa smrtnim ishodom, prijavljene nakon puštanja leka u promet. U okviru kategorija sistema organa, neželjene reakcije su navedene pod naslovima koji se odnose na učestalost, koristeći sledeće kategorije: veoma česta (≥ 1/10), česta (od ≥ 1/100 do < 1/10), povremena (od ≥1/1.000 do < 1/100), retka (od ≥1/10.000 do

<1/1.000), veoma retka (<1/10.000), nepoznata (ne mogu se proceniti na osnovu raspoloživih podataka). U

okviru svake grupe učestalosti, neželjene reakcije su prikazane u redosledu od najozbiljnijih do najmanje ozbiljnih.


Tabela 1

Neželjene reakcije u kliničkim studijama i iz iskustva nakon stavljanja u promet


Infekcije i infestacije

Veoma česte: Virusna infekcija (npr.grip, herpesne infekcije).

Česte: Bakterijske infekcije (npr. sepsa, celulitis, apsces),

Povremene: Tuberkuloza, gljivične infekcije (npr. kandidijaza).

Retke: Meningitis, oportunističke infekcije (kao što su invazivne gljivične infekcije [pneumocistoza, histoplazmoza, aspergiloza, kokcidioidomikoza, kriptokokoza, blastomikoza], bakterijske infekcije [atipične mikobakterijske, listerioza, salmoneloza], i virusne infekcije [citomegalovirus]), infekcijeparazitima, reaktivacija hepatitisa B.

Maligne i benigne neoplazme (uključujući ciste i polipe)

Retke: Limfom, non-Hočkinov limfom, Hočkinova bolest, leukemija,

melanom.

Nepoznate: Hepatosplenični T-celularni limfom (prvenstveno kod adolescenata i mladih koji imaju Kronovu bolest i ulcerativni kolitis), karcinom Merkelovih ćelija

Poremećaji na nivou krvi i limfnog sistema

Česte: Neutropenija, leukopenija, anemija, limfadenopatija.

Povremene: Trombocitopenija, limfopenija, limfocitoza.

Retke: Agranulocitoza, trombotična trombocitopenična purpura, pancitopenija, hemolitička anemija, idiopatska trombocitopenična purpura.

Imunološki poremećaji

Česte: Alergijski respiratorni simptom.

Povremene: Anafilaktička reakcija, sindrom nalik na lupus, serumska bolest ili reakcije nalik na serumsku bolest.

Retke: Anafilaktički šok, vaskulitis, reakcija nalik na sarkoidnu reakciju

Psihijatrijski poremećaji

Česte: Depresija, nesanica.

Povremene: Amnezija, uzrujanost, konfuzija, pospanost, nervoza.

Retke: Apatija.

Poremećaji nervnog sistema

Veoma česte: Glavobolja.

Česte: Vrtoglavica, nesvestica, hipoestezija, paraestezija.

Povremene: Konvulzije, neuropatija.


Retke: Transverzalni mijelitis, demijelinizirajući poremećaji centralnog nervnog sistema (bolest nalik na multiplu sklerozu i optički neuritis), periferni demijelinizirajući poremećaji (kao što su

Giljen-Bare-ov sindrom, hronična inflamatorna demijelinizirajuća

polineuropatija i multifokalna motorna neuropatija).

Poremećaji na nivou oka

Česte: Konjuktivitis.

Povremene: Keratitis, periorbitalni edem, hordeolum.

Retke: Endoftalmitis.

Nepoznate: Privremeni gubitak vida koji se javlja u toku ili u periodu od dva sata nakon infuzije.

Kardiološki poremećaji

Česte: Tahikardija, palpitacije.

Povremene: Razvoj srčane insuficijencije ili pogoršanje već postojeće, aritmija, sinkopa, bradikardija.

Retke: Cijanoza, perikardijalna efuzija.

Nepoznate: Miokardijalna ishemija/miokardijalni infarkt koji se javlja u toku ili u periodu od dva sata nakon infuzije.

Vaskularni poremećaji

Česte: Hipotenzija, hipertenzija, ehimoza, crvenilo, valunzi.

Povremene: Periferna ishemija, tromboflebitis, hematomi.

Retke: Cirkulatorna insuficijencija, petehije, vazospazam.

Respiratorni, torakalni i medijastinalni poremećaji

Veoma česte: Infekcija gornjeg respiratornog trakta, sinuzitis.

Česte: Infekcija donjeg respiratornog trakta (npr. bronhitis, pneumonija), dispneja, epistaksija.

Povremene: Pulmonarni edem, bronhospazam, pleuritis, pleuralna efuzija.

Retke: Intersticijalna bolest pluća (uključujući bolest koja brzo napreduje, fibrozu pluća i pneumonitis).

Gastrointestinalni poremećaji

Veoma česte: Bol u stomaku, mučnina.

Česte: Gastrointestinalno krvarenje, dijareja, dispepsija, gastroezofagealni refluks, konstipacija.

Povremene: Intestinalna perforacija, intestinalna stenoza, divertikulitis,

pankreatitis, heilitis.

Hepatobilijarni poremećaji

Česte: Poremećena funkcija jetre, povišene transaminaze.

Povremene: Hepatitis, hepatocelularno oštećenje, holecistitis.

Retke: Autoimuni hepatitis, žutica.

Nepoznate: Poremećaj jetre.

Poremećaji na nivou kože i potkožnog tkiva

Česte: Početak ili pogoršanje psorijaze, uključujući pustularnu psorijazu

(prvenstveno dlanovi i tabani), urtikarija, osip, pruritus, hiperhidroza, suva koža, gljivični dermatitis, ekcem, alopecija.

Povremene: Bulozna erupcija, onihomikoza, seboreja, rozacea, papilomi na koži, hiperkeratoza, neuobičajena pigmentacija kože.

Retke: Toksična epidermalna nekroliza, Stevens-Johnson-ov sindrom, multiformni eritem, furunkuloza.

Poremećaji mišićno-skeletnog, vezivnog i koštanog tkiva


Česte: Artralgija, mijalgija, bolovi u leđima.

Poremećaji na nivou bubrega i urinarnog trakta

Česte: Infekcija urinarnog trakta.

Povremene: Pijelonefritis.

Poremećaji reproduktivnog sistema i na nivou dojki

Povremene: Vaginitis.

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene

Veoma česte: Reakcija vezana za infuziju, bol.

Česte: Bolovi u grudima, zamor, povišena temperatura, reakcija na mestu injekcije, groznica, edem

Povremene: Poremećaj u zarastanju rana.

Retke: Granulomatozne lezije.

Laboratorijska ispitivanja:

Povremene: Pozitivna autoantitela.

Retke: Poremećaj sistema komplementa.


Neželjene reakcije vezane za infuziju

Neželjena reakcija vezana za infuziju je definisana u kliničkim studijama kao bilo koji neželjeni događaj koji se javi u toku infuzije ili 1 sat nakon infuzije. U kliničkim studijama treće faze, kod 18% pacijenata koji su primali infliksimab, u poređenju sa 5% pacijenata koji su primali placebo, javile su se neželjene reakcije vezane za infuziju. Generalno, kod većeg broja pacijenata koji su primali monoterapiju infliksimabom zabeležene su neželjene reakcije vezane za infuziju u poređenju sa pacijentima koji su primali infliksimab zajedno sa imunomodulatorima. Oko 3% pacijenata je prekinulo terapiju zbog neželjenih reakcija vezanih za infuziju i svi pacijenti su se oporavili sa ili bez terapije. Među pacijentima koji su primali infliksimab, a kod kojih je zabeležena neželjena reakcija vezana za infuziju u indukcionom periodu u trajanju od 6 nedelja, 27% je imalo neželjenu reakciju vezanu za infuziju u toku perioda održavanja, od 7. do 54. nedelje. Među pacijentima koji nisu imali neželjenu reakciju vezanu za infuziju u indukcionom periodu, 9% je imalo neželjenu reakciju vezanu za infuziju u toku perioda održavanja.


U kliničkoj studiji sprovedenoj na pacijentima sa reumatoidnim artritisom (ASPIRE), prve 3 infuzije su primenjivane u toku 2 sata. Trajanje narednih infuzija može biti skraćeno na interval koji ne može biti manji od 40 minuta kod pacijenata koji nisu imali ozbiljne neželjene reakcije na infuziju. U ovoj studiji, 66% pacijenata (686 od 1040) je primilo najmanje jednu kratku infuziju od 90 minuta ili manje i 44% pacijenata (454 od 1040) je primilo najmanje jednu kratku infuziju od 60 minuta ili manje. Od pacijenata koji su primali terapiju infliksimabom a koji su primili najmanje jednu kratku infuziju, neželjene reakcije vezane za infuziju su se javile kod 15% pacijenata a ozbiljne neželjene reakcije vezane za infuziju javile su se kod 0,4% pacijenata.


U kliničkoj studiji na pacijentima sa Kronovom bolešču (SONIC), reakcije vezane za infuziju javile su se kod 16,6% (27/163) pacijenata koji su primali monoterapiju infliksimabom, 5% (9/179) pacijenata koji su primali infliksimab u kombinaciji sa AZA, i 5,6% (9/161) pacijenata koji su primali AZA monoterapiju. Jedna ozbiljna reakcija vezana za infuziju (<1%) javila se kod pacijenta na monoterapiji infliksimabom.


U iskustvu nakon stavljanja leka u promet, slučajevi reakcija sličnih anafilaktičkim, uključujući edem larinksa/farinksa i težak oblik bronhospazma, i konvulzije bili su povezani sa primenom leka Remicade. Takođe su prijavljeni izuzetno retki slučajevi prolaznog gubitka vida i miokardijalne ishemije/infarkta u toku infuzije ili u intervalu od 2 sata nakon davanja leka Remicade (videti odeljak Posena upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).


Reakcije nainfuzijunakonponovnogadministriranjalekaRemicade


Klinička studija na pacijentima sa umerenom do teškom psorijazom koncipirana je da se proceni efikasnost i bezbednost dugoročne terapije održavanja u odnosu na ponovnu terapiju indukcionim režimom lekom Remicade (maksimalno četiri infuzije na 0, 2, 6 i 14 nedelja) nakon pogoršanja bolesti. Pacijenti nisu primali istovremenu terapiju imunosupresivima. U grupi pacijenata koji su ponovo tretirani, 4% (8/219) pacijenata imalo je ozbiljne reakcije na infuziju u odnosu na < 1% (1/222) kod terapije održavanja. Većina ozbiljnih reakcija na infuziju javila se u toku druge infuzije u nedelji 2. Interval između poslednje doze održavanja i prve doze ponovne indukcije bio je između 35-231 dana. Simptomi su uključivali ali nisu bili ograničeni na: dispneju, urtikariju, edem lica i hipotenziju. U svim slučajevima, terapija lekom Remicade je prekinuta i/ili je data druga terapija uz potpuni nestanak znakova i simptoma.


Kasne reakcije preosetljivosti

U kliničkim studijama, kasne reakcije preosetljivosti su povremene i javile su se nakon intervala bez primene leka Remicade kraćim od 1 godine. U studijama o psorijazi, kasne reakcije preosetljivosti javile su se rano u toku terapije. Znaci i simptomi uključivali su mijalgiju i/ili artralgiju sa povišenom temperaturom i/ili osipom, pri čemu se kod nekih pacijenata javio pruritus, edem lica, ruku ili usana, disfagija, urtikarija, bol u grlu i glavobolja.


Nema dovoljno podataka o incidenci odloženih reakcija preosetljivosti nakon intervala bez primene leka Remicade dužim od 1 godine, ali ograničeni podaci iz kliničkih studija ukazuju na povećanje rizika od kasnih reakcija preosetljivosti sa povećanjem intervala bez primene leka Remicade (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).


U jednogodišnjoj kliničkoj studiji sa ponovljenim infuzijama kod pacijenata sa Kronovom bolešću (ACCENT I studija), reakcije nalik na serumsku bolest javile su se u 2,4% slučajeva.


Imunogenost

Kod pacijenata koji su razvili antitela na infliksimab postoji veća verovatnoća (oko 2-3 puta) da dobiju reakcije vezane za infuziju. Čini se da istovremena upotreba agenasa za imunosupresiju smanjuje učestalost reakcija vezanih za infuziju.

U kliničkim studijama sa pojedinačnim i višestrukim dozama infliksimaba u opsegu od 1 do 20 mg/kg, antitela

na infliksimab otkrivena su kod 14% pacijenata sa bilo kojom imunosupresivnom terapijom, i kod 24% pacijenata bez imunosupresivne terapije. Kod pacijenata sa reumatoidnim artritisom koji su primali preporučenu ponavljanu terapiju sa metotreksatom, 8% pacijenata razvilo je antitela na infliksimab. Kod pacijenata sa psorijatičnim artritisom koji su primali 5 mg/kg sa i bez metotreksata, antitela su se javila kod ukupno 15% pacijenata (antitela su se javila kod 4% pacijenata koji su primali metotreksat i kod 26% pacijenata koji nisu primali metotreksat na početku). Kod pacijenata sa Kronovom bolešću koji su primali terapiju održavanja, antitela na infliksimab su se javila kod ukupno 3,3% pacijenata koji su primali imunosupresive i kod 13,3% pacijenata koji nisu primali imunosupresive. Pojava antitela je bila 2-3 puta veća kod pacijenata koji su primali terapiju u epizodama. Zbog metodoloških ograničenja, negativan rezultat ispitivanja nije isključivao prisustvo antitela na infliksimab. Kod pojedinih pacijenata koji su razvili visoki titar antitela na infliksimab postojali su dokazi o smanjenoj efikasnosti. Kod pacijenata sa psorijazom koji su primali infliksimab u režimu održavanja bez istovremene primene imunomodulatora, oko 28% njih je razvilo antitela na infliksimab (videti odeljak 4.4: "Reakcije na infuziju i preosetljivost").


Infekcije

Tuberkuloza, bakterijske infekcije, uključujući sepsu i pneumoniju, invazivne gljivične, virusne, i druge oportunističke infekcije primećene su kod pacijenata koji su primali lek Remicade. Neke od tih infekcija su rezultirale smrtnim ishodom; najčešće prijavljene oportunističke infekcije sa stopom smrtnosti > 5% uključuju pneumocistozu, kandidijazu, listeriozu i aspergilozu (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri


upotrebi leka ).


U kliničkim studijama, 36% pacijenata koji su primali infliksimab bili su lečeni zbog infekcija u poređenju sa 25% pacijenata koji su primali placebo.


U kliničkim studijama za reumatoidni artritis, pojava ozbiljnih infekcija uključujući pneumoniju bila je veća kod pacijenata koji su primali i infliksimab i metotreksat u poređenju sa pacijentima koji su primali samo metotreksat, naročito u dozama od 6 mg/kg ili većim (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka ).


U spontanim izveštajima nakon stavljanja u promet, infekcije su najuobičajeniji ozbiljni neželjeni događaji. U pojedinim slučajevima ove infekcije su imale smrtni ishod. Gotovo 50% prijavljenih smrtnih slučajeva povezano je sa infekcijom. Prijavljeni su slučajevi tuberkuloze, ponekad sa smrtnim ishodom, uključujući milijarnu i ekstra-pulmonalnu tuberkulozu(videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka ).


Maligniteti i limfoproliferativni poremećaji

U kliničkim studijama sa infliksimabom u kojima je terapiju primalo 5780 pacijenata, što predstavlja 5494 pacijent godina, utvrđeno je 5 slučajeva limfoma i 26 nelimfomskih maligniteta u poređenju sa 0 limfoma i 1 nelimfomskim malignitetom kod 1600 pacijenata koji su primali placebo, što predstavlja 941 pacijent godina.


U dugoročnom praćenju bezbednosne kliničke studije infliksimaba u trajanju do 5 godina, što predstavlja 6234 pacijent godina (3210 pacijenata), prijavljeno je 5 slučajeva limfoma i 38 slučajeva maligniteta, isključujući limfome.


Slučajevi maligniteta, uključujući limfome, takođe su bili prijavljivani u postmarketinškoj studiji (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).


U kliničkom ispitivanju na pacijentima sa umerenim do teškim HOBP (hronična opstruktivna bolest pluća) koji su ili pušači ili bivši pušači, 157 odraslih pacijenata je primalo lek Remicade u dozama sličnim onim koje su se davale u slučaju reumatoidnog artritisa i Kronove bolesti. Devet od tih pacijenata je razvilo malignitete, uključujući 1 limfom. Prosečno trajanje praćenja iznosilo je 0,8 godina (učestalost 5,7% [95% CI 2,65%-10,6%]. Prijavljen je jedan slučaj maligniteta među 77 kontrolnih pacijenata (prosečno trajanje praćenja 0,8 godina; učestalost 1,3% [95% CI 0,03%-7,0%]). Većina maligniteta javila se na plućima ili glavi i vratu.


Dodatno, retki slučajevi hepatospleničnog T-celularnog limfoma prijavljeni su nakon stavljanja leka u promet kod pacijenata sa Kronovom bolešću i ulceroznim kolitisom koji su primali lek Remicade, a većina su bili adolescenti ili mladi muškarci (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).


Srčana insuficijencija

U fazi II studije, koja je bila usmerena ka proceni leka Remicade u terapiji kongestivne srčane insuficijencije (CHF), veći stepen smrtnosti zbog pogoršanja srčane insuficijencije primećen je kod pacijenata koji su primali lek Remicade, naročito onih koji su primali veće doze od 10 mg/kg (tj. dva puta više od maksimalno odobrene doze). U ovoj studiji, 150 pacijenata sa NYHA Klasa III-IV CHF (leva ventrikularna ejekciona frakcija ≤35%) primilo je 3 infuzije leka Remicade od 5 mg/kg, 10 mg/kg, ili placebo u toku 6 nedelja. Nakon 38 nedelja, 9 od 101 pacijenata koji su primali lek Remicade (2 na 5 mg/kg i 7 na 10 mg/kg) je umrlo, u poređenju sa jednim smrtnim slučajem od 49 placebo pacijenata.

Nakon stavljanja u promet prijavljeni su slučajevi pogoršanja srčane insuficijencije, sa ili bez precipitirajućih faktora koji se mogu identifikovati, kod pacijenata koji su primali lek Remicade. Takođe su prijavljeni retki slučajevi, nakon stavljanja u promet, javljanja srčane insuficijencije, uključujući srčanu insuficijenciju kod pacijenata bez poznatih prethodnih kardiovaskularnih oboljenja. Neki od tih pacijenata su bili mlađi od 50


godina.


Hepatobilijarni događaji

U kliničkim studijama, primećen je blag ili umeren rast ALT i AST kod pacijenata koji su primali lek Remicade bez progresije u teško oštećenje jetre. Primećeni su povišeni nivoi ALT ≥ 5 x gornjeg limita normalne vrednosti (ULN) (videti Tabela 2). Primećeni su povećani nivoi aminotransferaza (ALT češće nego AST) u većem procentu pacijenata koji su primali lek Remicade nego u kontrolnoj grupi, i u slučaju kada je lek Remicade primenjen kao monoterapija, i kada je primenjen u kombinaciji sa drugim imunosupresivnim agensima. Većina poremećaja aminotransferaza bila je prolazna; međutim, kod manjeg broja pacijenata povišeni nivoi trajali su u dužem periodu. Generalno, pacijenti kod kojih je došlo do povišenih nivoa ALT i AST bili su asimptomatični, i povišenje bi se smanjilo ili vratilo na normalne vrednosti i u slučaju prekida i u slučaju nastavka terapije lekom Remicade, ili u slučaju modifikacije istovremene terapije. Tokom praćenja leka nakon stavljanja u promet, prijavljeni su veoma retki slučajevi žutice i hepatitisa, neki sa karakteristikama autoimunog hepatitisa, kod pacijenata koji su primali lek Remicade (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).


Tabela 2

Procenat pacijenata sa povećanom ALT aktivnošću u kliničkim studijama



Indikacija

Broj pacijenata3

Prosečno trajanje praćenja (nedelje)4


≥ 3 x ULN


≥ 5 x ULN


placebo


infliksimab


placebo

infliksima

b


placebo

infliksima

b


placebo

infliksima

b

Reumatoidni artritis1


375


1087


58,1


58,3


3,2%


3,9%


0,8%


0,9%

Kronova bolest2


324


1034


53,7


54,0


2,2%


4,9%


0,0%


1,5%

Pedijatrijska

Kronova bolest


N/A


139


N/A


53,0


N/A


4,4%


N/A


1,5%

Ulcerozni

kolitis


242


482


30,1


30,8


1,2%


2,5%


0,4%


0,6%

Pedijatrijski

ulcerozni kolitis


N/A


60


N/A


49,4


N/A


6,7%


N/A


1,7%

Ankilozirajući

spondilitis


76


275


24,1


101,9


0,0%


9,5%


0,0%


3,6%

Psorijatični

artritis


98


191


18,1


39,1


0,0%


6,8%


0,0%


2,1%

Plak psorijaza

281

1175

16,1

50,1

0,4%

7,7%

0,0%

3,4%


  1. Placebo pacijenti su primali metotreksat, a infliksimab pacijenti su primali i infliksimab i metotreksat.

  2. Placebo pacijenti u 2 studije faze III za Kronovu bolest, ACCENT I i ACCENT II, primili su inicijalnu dozu od 5 mg/kg infliksimaba na početku studije, a zatim placebo u fazi održavanja. Pacijenti koji su randomizovano priključeni grupi koja je u fazi održavanja primala placebo a kasnije su prešli na infliksimab uključeni su u

    infliksimab grupu u ALT analizi. U fazi IIIb studije za Kronovu bolest, SONIC, placebo pacijenti primali su AZA 2,5 mg/kg/dan kao aktivnu kontrolu pored placebo infliksimab infuzija.

  3. Broj pacijenata testiranih na ALT.

  4. Prosečno trajanje praćenja zasnovano je na pacijentima koji su primali terapiju.


Antinuklearna antitela (ANA)/ Anti-dvolančana DNK (dsDNK) antitela

Približno polovina pacijenata koji su primali infliksimab u kliničkim studijama i koji su bili ANA negativni na početku studije razvili su pozitivan ANA u toku studije, u poređenju sa oko jednom petinom pacijenata koji su primali placebo. Pojava anti-dsDNK antitela utvrđena je kod oko 17% pacijenata koji su primali infliksimab u poređenju sa 0% pacijenata koji su primali placebo. Na poslednjoj evaluaciji, 57% pacijenata koji su primali infliksimab ostalo je pozitivno na anti-dsDNK. Međutim, prijavljeni slučajevi lupusa i sindroma nalik na lupus ostaju povremeni (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka ).


Pedijatrijska populacija


Pacijenti sa juvenilnim reumatoidnim artritisom

Lek Remicade je proučavan u kliničkoj studiji na 120 pacijenata (uzrast: 4-17 godina) sa aktivnim juvenilnim reumatoidnim artritisom koji nisu reagovali na terapiju metotreksatom. Pacijenti su primali 3 ili 6 mg/kg infliksimaba u indukcionom režimu od 3 doze (nedelja 0, 2, 6 ili nedelja 14, 16, 20 respektivno) i nakon toga terapiju održavanja svakih 8 nedelja, u kombinaciji sa metotreksatom.


Reakcije na infuziju

Reakcije na infuziju javile su se kod 35 % pacijenata sa juvenilnim reumatoidnim artritisom koji su primali 3 mg/kg u poređenju sa 17,5% pacijenata koji su primali 6 mg/kg. U grupi koja je primala 3 mg/kg leka Remicade, 4 od 60 pacijenata imalo je teške reakcije na infuziju a kod 3 pacijenta prijavljena je moguća anafilaktička reakcija (2 od njih su imali ozbiljne reakcije na infuziju). U grupi koja je primala 6 mg/kg, 2 od 57 pacijenata imalo je teške reakcije na infuziju, od kojih je jedan imao moguću anafilaktičku reakciju (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka ).


Imunogenost

Antitela na infliksimab razvila su se kod 38 % pacijenata koji su primali 3 mg/kg u poređenju sa 12% pacijenata koji su primali 6 mg/kg. Titri antitela bili su znatno veći u grupi od 3 mg/kg u poređenju sa grupom od 6 mg/kg.


Infekcije

Infekcije su se javile kod 68% (41/60) dece koja su primala 3 mg/kg u toku 52 nedelje, 65% (37/57) dece koja su primala 6 mg/kg infliksimaba u toku 38 nedelja i 47% (28/60) dece koja su primala placebo u toku 14 nedelja (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).


Pedijatrijskipacijentisa Kronovombolešću

Sledeći neželjeni događaji prijavljeni su češće kod pedijatrijskih pacijenata sa Kronovom bolešću u REACH studiji (videti odeljak 5.1) nego kod odraslih pacijenata sa Kronovom bolešću: anemija (10,7%), krv u stolici (9,7%), leukopenija (8,7%), crvenilo (8,7%), virusna infekcija (7,8%), neutropenija (6,8%), prelom kosti (6,8%), bakterijska infekcija (5,8%), i alergijska reakcija respiratornog trakta (5,8%). Ostale posebne napomene navedene su ispod.


Reakcije vezane za infuziju

U REACH studiji, 17,5% randomizovanih pacijenata imalo je 1 ili više reakcija na infuziju. Nije bilo ozbiljnih reakcija na infuziju, a 2 subjekta u REACH studiji imalo je anafilaktičke reakcije koje nisu bile ozbiljne.


Imunogenost

Antitela na infliksimab su utvrđena kod 3 (2,9%) pedijatrijska pacijenta.


Infekcije

U REACH studiji, infekcije su prijavljene kod 56,3% randomizovanih subjekata koji su primali infliksimab. Infekcije su češće prijavljivane kod subjekata koji su primali infuzije u nedelji q8 za razliku od infuzija u nedelji


q12 (73,6% i 38,0%, respektivno), pri čemu su ozbiljne infekcije prijavljene kod 3 subjekta u nedelji q8 i 4 subjekta u nedelji q12 u grupi koja je primala terapiju održavanja. Najčešće prijavljene infekcije bile su infekcije gornjeg respiratornog trakta i upala ždrela, a najčešće prijavljena ozbiljna infekcija bila je apsces. Prijavljena su tri slučaja pneumonije (1 ozbiljan) i 2 slučaja herpes zostera (oba nisu ozbiljna).


Pedijatrijski pacijenti sa ulceroznim kolitisom


Sveukupno, neželjene reakcije prijavljene kod pedijatrijskih pacijenata sa ulceroznim kolitisom u C0168T72 studiji i kod odraslih pacijenata sa ulceroznim kolitisom u ACT1 i ACT2 studijama su uglavnom bili dosledne. U C0168T72 studiji, najčešće neželjene reakcije bile su infekcije gornjeg respiratornog trakta, faringitis, abdominalni bol, groznica i glavobolja. Najčešći neželjeni događaj je bio pogoršanje ulceroznog kolitisa, čija je incidenca bila viša kod pacijenata koji su primali infuzije na svakih 12 nedelja, u poređenju sa pacijentima koji

su primali infuzije na svakih 8 nedelja. Reakcije vezane za infuziju

Sveukupno, 8 (13,3%) od 60 pacijenata na terapiji su imali jednu ili više neželjenih reakcija na infuziju, sa 4 (18,2%) od 22 pacijenta i 3 (13,0%) od 23 pacijenta u grupama koje su primale terapiju održavanja na svakih 8, odnosno 12 nedelja. Nisu prijavljene ozbiljne neželjene reakcije na infuziju. Sve neželjene reakcije na infuziju su bile blage do umerene u intenzitetu.


Imunogenost


Antitela na infliksimab su utvrđena kod 4 (7,7%) pacijenta u 54. nedelji.


Infekcije


Infekcije su prijavljene kod 31 (51,7%) od 60 pacijenata na terapiji u C0168T72 studiji, i 22 (36,7%) pacijenta

su zahtevali oralnu ili parenteralnu antimikrobnu terapiju. Procenat pacijenata sa infekcijama u C0168T72 studiji bio je sličan procentu pacijenata sa Kronovom bolešću, koji su imali infekcije, u REACH studiji, ali veći nego procenat odraslih pacijenata sa ulceroznim kolitisom, koji su imali infekcije u ACT1 i ACT2 studijama. Ukupna incidenca infekcija u C0168T72 studiji bila je 13/22 (59%), odnosno 14/23 (60,9%) u grupama koje su primale terapiju održavanja na svakih 8, odnosno 12 nedelja.

Infekcija gornjeg respiratornog trakta (7/60 [12%]) i faringitis (5/60 [8%]) su bile najčešće prijavljivane infekcije respiratornog sistema. Ozbiljne infekcije su bile prijavljene kod 12% (7/60) pacijenata na terapiji. U ovoj studiji je bilo više pacijenata u grupi uzrasta od 12 do 17 godina nego u grupi uzrasta od 6 do 11 godina (45/60

[75,0%]) naspram 15/60 [25,0%]). Iako je broj pacijenata u svakoj podgrupi bio suviše mali da bi se doneo

konačan zaključak u vezi uticaja uzrasta na bezbednosne događaje, procenat pacijenata sa ozbiljnim neželjenim događajima i prekidom terapije usled neželjenih događaja je bio veći u grupi mlađeg, nego u grupi starijeg uzrasta. Iako je procenat pacijenata sa infekcijama bio takođe veći u grupi mlađeg uzrasta, procenat pacijenata sa ozbiljnim infekcijama je bio sličan u obe grupe. Ukupni procenat neželjenih događaja i reakcija na infuziju je bio sličan između grupa pacijenata uzrasta od 12 do 17 godina i uzrasta od 6 do 11 godina.


Postmarketinško iskustvo

Nakon stavljanja u promet, spontani ozbiljni neželjeni događaji prijavljeni prilikom upotrebe infliksimaba kod pedijatrijske populacije uključuju malignitete, uključujući hepatosplenični T-celularni limfom, prolazne poremećaje enzima jetre, sindrome nalik lupusu i pozitivna auto-antitela (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Neželjena dejstva leka).


Dodatne informacije o posebnim populacijama


Stariji pacijenti (≥ 65 godina)

U kliničkim studijama za reumatoidni artritis, učestalost ozbiljnih infekcija bila je veća kod pacijenata koji su primali infliksimab u kombinaciji sa metotreksatom starih 65 godina i više (11,3%) nego kod pacijenata mlađih od 65 godina (4,6%). Kod pacijenata koji su primali samo metotreksat, učestalost ozbiljnih infekcija iznosila je 5,2% kod pacijenata starih 65 godina i više u poređenju sa 2,7% kod pacijenata mlađih od 65 godina (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka ).


Predoziranje


Nije bilo prijavljenih slučajeva predoziranja. Davane su jednokratne doze od po 20 mg/kg bez toksičnih efekata.

Početna stranica


A   B   C   D   E   F   G   H   I   J   K   L   M   N   O   P   Q   R   S   T   U   V   W   X   Y   Z